СВЕТ

Шест деценија Јелисејске декларације: Како је НАТО покорио Европску унију /видео/

Када је пре 60 година тадашњи председник тадашње Француске Шарл де Гол потписивао Јелисејски споразум с немачким канцеларом Конрадом Аденауером – споразум који је Европи донео коначно помирење две земље – сањао је о Европи која ће обухватити и Русију у облику Совјетског Савеза. И која ће бити стратешки аутономна у односу на Америку.
Sputnik
Као што је жалосно познато, ти снови остали су пусти. Делом и зато што се Француска Шарла де Гола свела на Емануела Макрона. Док Олаф Шолц, вољно или не, много га и не питају, за разлику од Конрада Аденауера који је успоставио дипломатске односе са Москвом, или источне политике помирења свог славног претходника Вилија Бранта, ка Истоку све више наступа као што је некада наступао један ранији лидер Немачке и уједињене Европе. И један ранији лидер Француске који је, с једнаким успехом, покушао то исто.

Непристојни континуитет

Постојање овог непристојног историјског континуитета, иначе, отворено је признао један од лидера Европе каква је сад уједињена, шеф дипломатије Европске уније Жозеп Борељ.
Наиме, поручио је: „Сетимо се да је Русија велика држава, велика нација, која је навикла да се бори до самог краја. Готово поражена, опорављала се. То је урадила Наполеону, то је урадила Хитлеру. Апсурдно је помислити да је изгубила рат, или да је њена армија неспособна. Зато је сад неопходно да наставимо да наоружавамо Украјину свим материјалним и војним средствима која су јој неопходна да води рат, не само одбрамбени већ и да може да преузме иницијативу у своје руке.”
Форма европског уједињења против Русије сада се зове другачије него што се звала када су је против Русије уједињавали Наполеон и Хитлер, али, видимо, намере су јој остале идентичне. Чак ће и немачки тенкови, попустио је на крају предвидљиви Олаф Шолц, није се додуше дуго ни опирао, поново кренути против Русије. А и Макрон, да у томе не заостане, нуди француске тенкове.

Де Голова визија

Пре 60 година, када је мирио Француску и Немачку, Шарл де Гол није имао у виду овако антируско помирење Париза и Берлина. Напротив, то је био само искорак у правцу свеобухватнијег помирења.
У Дигиталној енциклопедији европске историје париске Сорбоне баш је поводом 60 година од потписивања француско-немачког Јелисејског споразума 22. јануара 1963. објављен есеј „Де Гол и Европа” у коме се подсећа да се он залагао за „Европу од Гибралтара до Урала”; да је „после 1945. одбио да прихвати концепт Гвоздене завесе” а да су пре тога, 10. децембра 1944, његова Француска и Совјетски Савез потписали споразум о сарадњи; и иначе је, наводи се, „радије говорио о ’Русији’ него о СССР-у јер је сматрао да режими долазе и пролазе а нације остају” те да „оне које су најближе треба и да се зближе” а да „најснажније међу њима треба да дају пример своје сарадње”. Па је тако и уследио споменути споразум са Совјетским Савезом.
Насупрот томе, стоји даље, „атлантизам је сматрао уводом у потчињавање Европе Сједињеним Државама”, и „фундаментално је одбијао наднационални карактер (заједничких европских институција)” јер је сматрао да је „наднационална Европа – Европа под командом Америке’. Од 1960. је покушавао да модификује ове институције у консултацији с Аденауером, али се суочио са више потешкоћа”, пре свега, „с противљењем Сједињених Држава и тежином одбрамбених питања повезаних с НАТО-ом”.
Такође, „укључивање Велике Британије у (европски) пројекат (…) Де Гол је видео као Тројанског коња Сједињених Држава” и ”препреку геополитичкој кохерентности континента који би могао да буде уједињен и ослобођен биполарног оквира Хладног рата. ’Перфидни Албион’, веровао је, увек ће, пре свега, служити интересима специјалног трансатлантског односа.”
Сви добро знамо шта је уследило; укратко, све оно чега се Шарл де Гол и прибојавао. Слаба је утеха што је у свему био у праву.

НАТО и ЕУ

Имајући то у виду, сасвим је прикладно, иако поприлично перверзно, што су се 60 година касније, на истом месту на Сорбони, наследници Де Гола и Аденауера какве они сигурно не би пожелели састали да Русију, у својој декларацији, прогласе за агресора, и да Украјини, евроатлантском оружју за овај поход на Русију, обећају „сву могућу помоћ, а нарочито политичку, војну и финансијску, док год је потребно”.
Пригодно, успут су се и заклели на верност Северноатлантском пакту – „Потврђујемо своју посвећеност снажном и балансираном трансатлантском партнерству и НАТО-у, који остаје камен темељац евроатлантске безбедности и темељ наше заједничке одбране”, поручују у декларацији – што је пак природан наставак Заједничке декларације ЕУ и НАТО о сарадњи, потписане 10. јануара, у којој се одсечно командује да „НАТО остаје (…) кључни фактор евроатлантске безбедности”. И поврх тога се „НАТО савезници који нису чланови Европске уније” – а ту се наравно истичу Сједињене Америчке Државе и за њима Велика Британија, ово под претпоставком да имају кудикамо значајнији утицај од Северне Македоније, Црне Горе и Албаније – „подстичу на највеће могуће учешће у иницијативама Европске уније”.
Укључујући и дијалог Београда и Приштине, од кога Макрон и Шолц у својој декларацији очекују да се оконча ”на што одлучнији и што бржи начин”, наравно, у складу с оним њиховим заједничким предлогом којим сви агресори на нашу земљу, који сад путем Украјине врше агресију и на Русију, тражи да се сагласимо с уласком такозваног Косова у Уједињене нације.
Пре 60 година Де Гол и Аденауер сигурно нису желели да се њихова Јелисејска декларација претвори у овако нешто.
Зашто се није претворила у нешто друго? Како су Де Гол и Аденауер сведени на Макрона и Шолца? И шта ће остати од Европе којој су они мотор?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку” говорили дипломата Зоран Миливојевић и сарадник Института за политичке студије Душан Гујаничић:
Коментар