После велике одисеје по Косову и Метохији, Србин скупио духовну снагу за највећи планетарни подвиг

Главни мотив му је авантура, поред тога што воли путовања, вози да би упознао нове културе, људе, обичаје. Бициклизам му је постао хоби, почео је пред себе да ставља све веће и веће изазове. Шибалић је 2015. године бициклом прешао девет европских и азијских земаља, возио од Краљева до Јапана, развио српску заставу на кинеском зиду. Све је ставио у књигу "Србија до Токија" која ускоро изази.

"Најлепша земља коју сам посетио био је Јапан, тамо у сваком сегменту друштва влада ред, свему се зна ред, а најбоље људе сам срео у Казахстану. Буквално, где год сам за нешто питао нашли су ми се, људи ме зову код њих у кућу да спавам, звали су ме на ручак, нудили ми паре. Заиста, такво поштовање путника нигде нисам срео. Доста наших људи сам упознао током путовања, у Белорусији, Русији, чак и у далекој Монголији, Кини и Јапану, наших свугде има".

А кренуо је од Милана, следеће године возио по Балкану, 2014. пратио је кошаркаше Партизана до Москве, затим отишао до Краснодара, вратио се кући преко Истанбула, за два месеца прешао седам хиљада километара. Исте године одвезао се и до Шпаније. Ништа га није задовољавало.

"Стално сам пред себе постављао неке веће изазове, циљеве, хтео сам да одем даље, често сам себе питао где је то даље, тако је дошло до путовања до Јапана које сам симболично назвао "Србија до Токија", за седам месеци прешао сам 14.200 километара. Што тежи пут, што су препреке теже, то је узбуђење веће. Не знам, нешто ме вуче, не знам ни сам шта", каже Шибалић и додаје да путовање без препрека не би било занимљиво.

Није дуго прошло од повратак са велике аванутре, нашао је нови изазов, следеће године упутио се ка Индији и Непалу. Поред тога што са страшћу вози бицикл, са страшћу и планинари. Хималаји су га привлачили, за пет месеци прешао је 8 хиљада километара. Прошао и ситуације опасне по живот.

"На Алтајским планинама сам се пео на ледник Актра, са једним Русом, задесило нас је страшно невреме, ни данас не знам како смо успели да се вратимо. Ја сам пропао у ледену пукотину он ме је једва извукао. Тад сам рекао, нећу никад више нигде да идем, али ето, убрзо сам то обећање заборавио. Изашао сам на највиши путни превој на свету на 5360 метара бициклом. Индија је феноменална земља, пуна контраста, од сјаја до беде, земља која је оставила снажан утисак на мене".

Посебнх физичких припрема за Шибалићева путовања нема, каже да је битније да човек за њих буде психички спреман, верује да има физички много спремнијих од њега, али није сигуран да би стигли и до граничног прелаза.

Духовном снагом за нове авануте наш саговорник управо се нахранио на путовању које је било дуго „свега“ хиљаду километара, али обишао је 25 манастира и 60 цркава, упознао свој народ. Косово, истиче, није само север, ишао је и тамо где Срба одавно нема, на многа места за која су му рекли да их обавезно заобиђе.

Због безбедности, дневник путовања поставио је на Фејсбук по повратку. Поред тога што добро преваилази препреке на путовањима, Шибалић одлично пише. Уме да пренесе атмосферу места, представи људе, па је тако писао и о нашим људима на југу, о шаховској партији у продавници, у селу Клокот.

"Мени је лепши тај доживљај, него да ме у Београду одведу на неки сплав или у најбољу дискотеку, много сам се лепше провео у тој продавници. Људи немају избор, Србима је продавница центар свих дешавања, ту убијају време играјући шах. Сећам се Љубе, он ме је као најбољи шахиста у селу Клокот и шире одмах изазвао да види како игра путник намерник. Наравно , победио ме без већих проблема 2:0".

Додаје да људима на Косову и Метохији срећу причињавају мале ствари, па и да их неко посети, а посетилац на бициклу са српском тробојком, примљен је са радошћу свуда. Неки су, каже уз осмех, били и сумњичави, мислили су да је шпијун.

Био је и тамо где одавно нема Срба, у селу Кориша, посетио манастир Светог Марка Коришког, али је затекао само темељ, све је срушено. Ишао је и у Богошевце, на Шар-планини, кад се крене од Штрпца ка Призрену, нашао само три умрлице, три баке које су биле последње Српкиње које су ту живеле.

У Горењем Неродимљу код Урошевца тражио је манастир Светог цара Уроша, није га пронашао. Албанци су, каже, били веома радознали, разговарао је с њима на српском.

"Било им је занимљиво што сам дошао у њихово село, били су упорни да ме убеде да у том селу манастир никада није постојао. Одвраћали су ме, неће један да ми каже, нађем другог, трећег, четвртог. Код једног сам и у кућу улазио, водио ме код оца, сви су ме убеђивали у исто, да манастир у њиховом селу никада није постојао. А био је ту некада и један бор стар 600 година кога је засадио цар Душан. Њега су посекли, уништили сваки траг".

Шибалић на ново путовање креће 20. децембра, спрема се да бициклом заокружи земаљску куглу, али најтежим путем, маршрута је Русија, Чукотка, Берингов мореуз, Аљаска, Северна Америка, Централна, па џунгла Јужне Америке, Огњена земља, Африка, Арабијаско полуострво, па кући преко Турске.

"Преко Русије све бициклом, ледена пространства од Кавказа до Чукотке планирам да пређем на скијама, Аљаску такође, Берингов мореуз, мораћу да чекам идеалне временске услове, кад заледи да покушам. Био би први човек који је из правца Европе дошао на амерички континент на тај начин. Планирам тај део да пређем на скијама, а опрему да вучем на санкама које ће да буду закачене на сајлу око мог струка. Суштина Планетарне одисеје је да све пређем само својом снагом и снагом своје воље, нема брода, авиона, воза, аутобуса. Само бицикл, скије, а преко Атлантика кајак".

Реч је о специјалном кајаку који у случају олује постаје капсула, не може да потоне. Само тај део путовања трајаће од шест до осам месеци, реч је о 8.000 километара.

Шибалић тренутно прикупља новац за пут, раније му је највише помогла једна јапанска компанија. Пошто је подухват вредан светске пажње и добра промоција Србије, очекује и помоћ државе, да му помогне да добије визе и друге дозволе.

Ако овај витез на бициклу успе да обиђе свет за пет година, биће то највећи спортски подухват ове врсте у историји. Покушао је само још један Американац, али из више етапа, обилази свет већ 18 година.

Драган Шибалић има 45 година, завршио је средњу електротехничку школу, ради у једној фабрици која производи фармерке. Спрема и нову књигу, бициклистички дневник који је писао на Косову и Метохији.