Новак Ђоковић – „монструм“ кога сте хранили неправдом

Савладан је Стефанос Циципас у великом финалу са 3:0 у сетовима. Фантастични Грк је пао 10. пут заредом пред Новаковим рекетом. Могао је само да се поклони најбољем. А ту је и показао сву своју величину искреним обраћањем о томе колико је велико све што Новак ради и речима да је „највећи играч у историји који је узео рекет у руке”.

Иако му је Новак поново одузео грен слем трофеј а сада и толико жељено прво место на свету, Циципас је показао како се може бити велики и у поразу. Свака му част на томе.

Али шта онда после свега рећи за Новака? Невероватно! Немогуће! Непоновљиво! Надљудски! Или можда само оно Мутино: „Све је ово нормално?" Кад је Новак у питању, ово друго делује тачније. Тако природно се везује за њега и Мелбурн. Како и не би, кад је пуних пет година непоражен на Род Лејвер арени. Оборио је све рекорде и поставио лествицу на недодирљиве висине. Везао је 29 узастопних победа у Мелбурну, освојио укупно 10 ушатих трофеја, претекао Надала по броју освојених турнира, а по броју грен-слемова се изједначио са њим. Као нико никад пре њега. Лако је поверовати ─ ни после њега.

И опет је број један на свету! И опет му сви гледају у леђа. И опет је он тај који држи последњи говор. Није му било довољно што се појавио у време највеће доминације Федерера и Надала, па их почистио са трона. Није му било довољно што је зауставио следећу генерацију великих талената Доминка Тима, Григора Димитрова, Милоша Раонића већ и трећем нараштају Медведеву, Звереву, Циципасу показује да кад је он у игри, само се он и пита.

Оно што је преживео у каријери, никад ни један играч белог спорта није. Само је њему забрањивано да игра, само су њему одузимани бодови. Само се њему нису рачунали освојени турнири. Само је он хапшен и депортован из неке државе. Само је његовим победама тениска публика звиждала а поразе славила. Али исто тако, само ће поред његовог имена једног дана писати ─ највећи тенисер који је икада живео.

И то неће моћи да промене ни медији, ни разне организације, ни челници (АТП) еј-ти-пија. Ни Надал ни Федерер. Сви могу да се једног дана не сећају саплитања, хајки, свих намештених афера и омаловажавања кроз које је пролазио. Могу да се сећају како је Федерер био елегантнији. Да је Надал био срчанији. Али нико никад неће смети да зажмури на 15 година доминације једног човека. На силне рекорде поред којих не стоји ниједно друго име, осим Новака Ђоковића.
Иако је ово била велика прилика да му се неко бар јавно извини за пакао који је прошлог јануара преживео у Аустралији, нико то није учино. Можда то Новак није ни очекивао. Можда му не би ни значило. Можда је баш зато прво подигао главу ка небу... Јер само небо и он знају кроз шта је прошао на том месту. Можда му баш оно није дало да се преда због повреде, да одустане од великог ритерна. Не само Аустралији, већ и читавом свету.

У праву је Ник Кирјос кад каже: „Рекао сам вам већ. Створили смо монструма”(алудирајући на аустралијске власти). И јесу. Монструма који је поново гладан доказивања, титула, обарања рекорда и исписивања историје. Монструма који ће да преоре државе, континенте, турнире, не би ли доказао да је он једни поред чијег имена може стајати Јарац (Г.О.А.Т)

Чачкали су где не треба, сад нека седе и гледају. Јер Новака можете победити једино на терену. И то само ако има лош дан. Мимо њега је узалудно и покушавати. А покушавали су годинама. И ове такође. Групе и појединци су све чинили не би ли га видели на коленима. Само су га дотерали до суза. Али оних победничких. Суза које су обишле свет. Суза после којих је чувени Матс Виландер рекао: Ми „обични играчи" не знамо како је освојити 22. грен слем. Никад нисам осетио нешто тако.”

И нико није. Јер нико никад није ни гурнут са тениског Олимпа низ литицу тако прљаво и нељудски. А тек се нико тако из ината није вратио на сам врх. И има пуно право да заплаче пред светом. И да расплаче тај исти свет. Бар онај део који уме и овим ужасним времена да осећа, цени и поштује туђи труд и успех.

И како рече Барбара Шет, одмах након интервјуа с њим после меча: “Ја после свега сумњам (чини ми се) да он жели још много тога да уради”

Барбара, не сумњај. Година је тек почела. Можеш се кладити да хоће.