Ђоковић је посебну пажњу посветио односу медија, јавности и „елита“ према њему, али је говорио и о себи.
„У некој дубини, ми смо увек себи највећи савезници и највећи непријатељи. У нашим главама се одлучује у ком смеру ће да иде. Није све то тако лако и лепо кад изађеш на терен и мораш да се носиш са хиљаду ствари – спољашњих и унутрашњих. У том контексту ми је прихватљиво да изгубим концентрацију. Не волим и не желим то да радим, али су такви тренуци нормални. Криза је саставни део сваког меча“, навео је Ђоковић.
И у даху наставио...
„Људи који ме дуже знају и прате знају да немам длаке на језику. Ја сам врло правдољубива особа и кад нешто није исправно, а много тога није у данашњем свету, ја то и кажем. Јесам гурао нос где није место, али ако већ имам мегафон да кажем нешто што је важно да се чује, ја ћу рећи“.
Свестан је и да његова дела често наилазе на нож.
„Део људи ће ме осудити, посебно због тога што сам из Србије. Тада је конотација другачија. Могу да причам за себе, шампион је релативна ствар. За некога је значење другачије од оног што је мени. Зависи шта ко вреднује и на који начин, које се особине и врлине вреднују. Носим крст са собом... Нико не прича о томе колико људи умире од глади, колико се сели из земље због рата. Нико не прича о реалности, можда то не иде на руку некој елити. Можда сам им трн у оку јер сам раније причао о томе“, навео је Ђоковић.
Имао је и поруку за прошлогодишњег себе.
„Дођи у Аустралију, биће све ок! Како сам прошле године напустио земљу, није било добро. Све у животу пролази, из тога извучеш неке поуке и из сваког искуства изађеш јачи и мотивисанији. Није клише, човек једноставно у оваквим ситуацијама мора себе да истреира. Потпуна посвећеност ономе што мораш да урадиш. Ти креираш своју судбину и своју реалност. Трудио сам се да будем у свом филму и у свом свету“.
Али, није могао до краја.
„Није пријатно, човек сам од крви и меса, такве ствари ме дотакну. Посебно кад ми на тај начин дирају оца, потпуно незаслужено. то је било наслањање на нешто од пре, да је неко други у питању прошло би за два-три сата. Додељено ми је то као животно искуство, али ми је и неопходно јер сам то ја. Такве ситуације ми дозвољавају да из себе извучем максимум. Испровоцирају ме, из ината одиграм како треба“, закључио је Ђоковић.
► Погледајте нову епизоду емисије Миљанов корнер