Нацизам је угњетавао све припаднике левице и демократе, распиривао ратове и подстицао убиства Јевреја, Рома и Словена, једноставно, свих оних који нису одговарали режиму, подсетио је немачки политиколог и историчар Штефан Болингер на важан датум за Немачку – 90 година од проглашења Адолфа Хитлера канцеларом Рајха.
На сву срећу, Хитлер и његови сарадници су били на власти само 12 година, али су са савезницима у Риму, Токију, Братислави, Загребу или Хелсинкију, као и у Будимпешти, Вишију и Ослу, били одговорни за смртоносни поремећај у развоју цивилизације, чије су жртве бројале између 55 и 60 милиона људи.
Почетак тих крвавих догађаја је био 30. јануар 1933. године, који је обележио именовање Хитлера за канцелара Рајха, који се завршио нападом на Рајхстаг, самоубиством диктатора непосредно пре тога и коначном капитулацијом Јапана након разорних напада на Хирошиму и Нагасаки и победом Црвене армије 1945.године над Квантунском војском Јапана.
Поставља се питање како је тако у почетку мала, маргинална партија Национал-социјалистичка немачка радничка партија (НСДАП) могла тако радикално да се представи почетком 1930-их година? Да ли јој је новац често незапослених чланова омогућио финансирање тадашњих медија? Зашто је овај покрет изазвао симпатију економских елита, када су његове борбене резерве чинила лица из претежно нижих и средњих слојева становништва? И зашто су велики бизнисмени, бродовласници и банкари желели да виде у фотељи канцелара на берлинској улици Вилхелмштрасе човека као што је Хитлер?
Једни су се одушевљавали националној револуцијом, други су Комунистичку интернационалу 1935. године, тај покрет и његове идеологије схватили као „терористичку диктатуру најреакционарнијих, шовинистичких и империјалистичких елемената финансијског капитала".
Троцки или Талхејмер су нагласили посебну улогу мале буржоазије, пратећи Марксову анализу о Наполеону III и преузимању власти. Они су посебно говорили о бонапартизму. Франкфуртска школа је истицала ауторитарну природу покрета и његових хероја. Сада се може претпоставити да су све ове карактеристике тачне колико и непотребно једнодимензионалне, наводи немачки историчар.
Фашистички покрети налазе разлоге и оквирне услове за свој развој у кризном периоду, они наступају против њега, притом желе да сачувају стари ред и да се супротставе комунистичком и социјалистичком развоју. Они нарушавају демократска права обичних грађана, спремни да примењују насиље како би достигли своје циљеве, служе постојећој власти, постојећој доминацији капитала и великих земљопоседника. И не би требало заборавити, да они знају, како се осваја поверење масе помоћу лукаве мешавине терора, манипулације, демагогије и друштвених предлога, а све у циљу како би их учинили својим следбеницима, саучесницима, сарадницима.
Масовно уништавање радних места у условима светске економске кризе, као и уништавање средње класе - малих занатлија, трговаца, услужних радника и интелектуалаца - пружају им масовну базу на коју могу да делују празна обећања, а након тога их интегришу у своје редове.
Немачки фашизам је имао уникатни потпис, који је имао за циљ тотално уништавање лица који су се сматрали представницима категорије подчовек (Untermenschen), чије се постојање сматрало грешком приликом стварања света. Расизам, конфронтација са националним мањинама, била је важна покретачка компонента фашистичког покрета, а затим и фашистичке државе.
Хитлеров час дошао паралелно са светском економском кризом
Са доласком кризе 1929. године постало је очигледно да је Немцима потребна нада да ће на власт доћи моћан мушкарац (о женама тада нису ни размишљали), који може да врати мир земљи.
Тада није било речи о радним местима, о страху од нових инфлација, о жељи, да више неће бити демонстрација, политички мотивисаних нереда и пуцњаве на улицама.
Важније је било питање које су себи поставиле економске снаге земље и које је такође покретало њихове политичке партнере, је како спречити нову 1918. годину, нову револуцију гладних и незапослених? Осим тога и како да се Немачка врати на светску сцену као економска и војна сила, као колонијална сила и како да се Немачка одвоји од злогласног Версаја?
У јулу 1931. године на адресу председника Рајха стигла је петиција од економског уједињења Wirtschaftspolitische Vereinigung Frankfurt am Mainо о предаји власти Хитлеру. Важније је било представљање водећих бизнисмена Хинденбургу 19. новембра 1932. године и да се правна власт преда Националсоцијалистичкој немачкој радничкој партији.
Савремени човек би требало од ових догађаја да научи лекцију. Ако се либерална демократија ограничава само демократском фасадом која прикрива капитализам, ако буржоаске снаге у друштву заузимају исте националистичке, ксенофобичне позиције, које подржавају и новонастали радикали, онда држава постаје слепа на десно око. Она онда отвара врата десничарским снагама у полицији, правосуђу, војсци, државном апарату, образовању и медијима, закључује немачки историчар.