Лазић нам се јавио испред рушевина четири стамбене зграде, од десет до 14 спратова, које су „као куле од карата пале“ и тренутно их „камен по камен претражују спасиоци да виде да ли је неко остао жив“. У помоћ Адани дошле су спасилачке екипе из Шпаније, тако да данас и десетине Шпанаца „претражују гомиле шута“.
Претходна ноћ је протекла у серији мањих потреса, и што је изненађујуће, људи су углавном мирни, не паниче али су веома унесрећени и забринути, пре свега због очекивања нових потреса, којих је у претходном дану било чак 66.
„Мисле да ово није био једини земљотрес него да ће уследити нови. Да ли за сат-два, дан-два или за годину-две, не зна се, али чини се извесним да је ово постао нови епицентар земљотреса, не једног него многих.“
Становништво Адане се не евакуише у друге крајеве Турске, али постоји прихватни центар за директно погођене земљотресом. Пошто је двадесетак зграда сравњено са земљом, за људе који су живели у њима подигнути су шатори и све то изгледа као нека врста избегличког кампа. Остали покушавају да наставе свој живот и помогну унесрећенима.
„Зачуђујуће је са колико мира и спокоја чак и овако тешку ситуацију прихватају и некако излазе на крај. Наравно, на месту где се налазе 'избеглички' шатори видео сам жене које падају у несвест али то је зато што су управо сазнале да им је неко погинуо или очекују да им се из гомила шута извуку синови или кћери, чланови породице, живи или мртви. Али, нажалост, велика је вероватноћа да ће јако мали број преживелих изаћи из рушевина.“
У прихватним центрима има довољно хране, воде и средстава за хигијену, наравно има и помало оскудице, али Турска је веома организована држава и дала је свој максимум да на најбољи могући начин санира штету.
Лазић сматра да је ситуација у Сирији гора него у Турској јер су зграде лошије грађене па је сигурно и штета већа, број погинулих је сигурно веома висок, спасилачких екипа има драстично мање због политичког стања и рата који још увек траје.