Компанија, која је део групе „Мицубиши“ и иза себе има највећу јапанску банку, специјализује се за производњу тешких машина и турбина, укључујући ту и бродове и војне авионе. Она је 2008. године објавила намеру да произведе регионални млазни путнички авион који би могао да понесе око 90 путника и за то добила и помоћ владе од 50 милијарди јена (тада око 500 милиона долара).
У то време процењивало се да ће због вртоглавог раста кинеског тржишта и процвата нискобуџетних авио компанија у свету у наредне две, три деценије јавити потражња за више хиљада ваздухоплова тог типа.
Прототип јапанског путничког авиона "мицубиши МРЈ"
.jpg){kind=link}
Међутим, свет је убрзо потресла велика финансијска криза, а Земљу излазећег сунца је 2011. уздрмао и велики цунами, који је однео око 18.500 живота и уништио неколико важних фабрика машинске индустрије.
Све је то погоршало и онако тешку ситуацији за „Мицубиши хеви“, који није имао стручњаке и довољно знање у области производње авиона за цивилне потребе, с обзиром да је последњи путнички авион претходно произведен у Јапану био пропелерац који је први лет остварио далеке 1962. године.
Компанија је планирала да први авион под називом „Мицубиши регионални млазњак“ испоручи 2013, али је због техничких проблема у више наврата одлагала његов деби.
Због епидемије ковида 19 пројекат је замрзнут 2020. године, иако је у њој „МРЈ“ остварио свој први пробни лет.
Мада се сада путнички авио-саобраћај обнавља и предстоји опоравак потражње за летелицама, јапански планери сматрају да будућа потражња неће моћи да оправда даље улагање у „МРЈ“, поготову стога што је трошак његовог развоја седам пута већи него што је било првобитно планирано.
Велики разлог зашто „Мицубишијеви" стратези не виде како би њихов авион могао да буде исплатив је и то што је у међувремену сличан кинески пројекат успео.
Наиме, путнички авион кинеске производње, „комак АРЈ-21“, такође предвиђен за средње раздаљине и капацитета између 78 и 90 путника, ушао је у комерцијалну употребу 2016. Та летелица долета 3.700 километара прво се нашла у саставу домаћег авиопревозника „Ченгду“, да би пре месец дана по први пут постала и власништво једног страног, индонежанске компаније „ТрансНуса“.
До сада је муштеријама већ испоручено више од 100 авиона тог типа, који користи моторе америчке производње и, сматра се, кошта између 27 и 29 милиона долара по комаду.
Пошто је извесно да ће он у доброј мери задовољити огромно кинеско тржиште и, уз бразилски „ембрајер Е170“, па и руски „Сухој суперџет 100“, бити велики компетитор на тржиштима земаља у развоју, постало је јасно да „Мицубишијева“ летелица у будућности не може да рачуна на довољан број наруџби, пише РТС.