По његовим речима, папа Фрања је проценио да би Степинчева канонизација условила додатно погоршање односа између католичких и православних верника чему он никако не жели да допринесе.
Вести које говоре о дефинитивном одбацивању канонизације спорног кардинала по оцени Танасковића, нетачне су, а бивши дипломата и академик сматра да је канонизовање контроверзног клерика још отворено и потенцијално стално актуелно питање за Свету Столицу. Сложени поступак постулатуре за Степинчево проглашење свецом јесте завршен и сада све, објашњава Танасковић, зависи од папине одлуке. То што папа Фрања избегава да донесе било какву одлуку везану за Алојзија Степинца не онемогућава његове наследнике са трона Светог Петра да исту тему поново отворе, већ просто значи да тренутни папа избегава додатно погоршавање односа између католика и православаца.
Да ли папа поставља своје људе по Хрватској?
Спекулације о томе да се лично мишљење папе из Аргентине може извући као закључак из чињенице да је током година смењивао хрватске бискупе из редова конзервативаца, а замењивао их „својим“ људима Танасковић сматра неопрезним. Неодговорно би било тумачити без довољно информација логику којом се руководи папина кадровска политика.
Оно што сам од папе Фрање био у прилици да лично чујем, приликом пријема кад смо му почивши митрополит Амфилохије, владика бачки Иринеј и ја предали писмо покојног патријарха Иринеја, у вези са формирањем мешовите православно-католичке комисије за разматрање улоге заграбачког надбискупа пре, за време и после Другог светског рата, јесте његов став да епископи у временима свеопште и вишеструке угрожености светског хришћанства, не смеју доносити одлуке које продубљују разлике међу хришћанима. Претпостављам да папа, поред осталих елемената, и тај начелни став има у виду кад се опредељује за поверавање одговорних пастирских дужности католичким прелатима, рекао је Танасковић за Спутњик.
Да ли треба да нас занима католички ,,светац"?
Коментаришући могуће последице које би евентуална канонизација могла имати на верни народ католичке и православне цркве, Танасковић сматра да би Степинчева канонизација својим симболичким смислом и импликацијама додатно и озбиљно уназадила православно-католичке односе.
У српском друштву постоји и она струја мишљења која питању канонизације српског крвника и усташког кардинала не придају већи значај будући да је то питање које се односи на свештенство туђе цркве. По њима је довољно да Српска православна црква има јасан став по питању лика и дела Алојзија Степинца, али академик Танасковић подсећа да то није само питање црквеног карактера и духовног домашаја већ да се, шире посматрано, ради о питању историсјке ревизије и релативизације усташтва.
Католичка црква у Хрватској би добила историјски незаслужену сатисфакцију, да јој је на челу током раздобља Другог светског рата стајао један светац, што би свакако било искоришћено за даље релативизовање њене улоге у НДХ.
Код многих Хрвата, додаје Танасковић, загребачки надбискуп не ужива само култ верског, већ и националног хероја и није нимало свеједно хоће ли он бити подигнут на висину олтара или неће.