Од када је, као деветнаестогодишњак објавио једну од најлепших и можда најцитиранијих српских љубавних песама, његово перо се не суши. Већ деценијама се неуморно стиховима обраћа деци, али и свим оним осетљивим који и данас умеју да његове риме запишу у неки стари споменар.
Награде, као ни године, више не броји, каже за Спутњик овај добитник признања за животно дело Удружења књижевника Србије, награде која му је пре два дана уручена на чувеној адреси, у Француској седам.
Први странац у руском часопису
„Кад сам у најави видео да уз моје име пише „бард“ сетио сам се рада на антологији старе српске поезије и песника Владислава Каћанског. Он је први уз чије је име писало „стари бард“, иако је реч о истом, јер чим си бард онда си стар. И кад сам видео `бард наше књижевности` – помислих на Каћанског од ког знам напамет само четири стиха, али јако битна: „ Ој облаци мутна ока, што на Исток путујете, што и мене не водите, ја сам дете са Истока“. Добро је легло сад“, каже Перо Зубац.
А кад је реч о Истоку, и данас готово невероватно звучи податак да је давне 1976. московски часопис „Работница“ објавио „Мостарске кише“ у тиражу од готово двадесет милиона примерака. Тај податак и самом аутору звучао је невероватно.
„Прво нисам веровао, све док ми није стигло неколико примарака „Работнице“. Један још имам. Тај број објављен је у 19 милиона 750 примерака, што и пише на предзадњој страни. Гледао сам, али у те нуле нисам веровао. Касније ми је мој други преводилац рекао да сам био први страни писац који је ушао у тај часопис.“
Књижевно вече Пере Зупца у Удружењу књижевника Србије
© Фото : Спутњику уступило Удружење књижевника Србије/Бпжидар Витас
Да нису само „Мостарске кише“ велика песма, већ да је велико и Зупчево целокупно песништво потврђује податак да је као аутор, поред Србије, заступљен у лектири у Хрватској, БиХ, Црној Гори. Његовој поезији је пошло за руком да учини оно што за друге представља потешкоћу – да помири много тога.
Регион га није избацио из лектире
„Уз моје име пише да сам српски и југословенски песник и мени је то нормално. Југославије више нема, али има нас који јесмо остали Југославја у том смислу. За Хрватску знам да сам био у лектири, не знам да ли је тако и даље, мада знам да тамо ниједна моја књига није избачена у оним тегобним годинама. Поред Србије у којој сам доста заступљен, и Федерације, има ме и у Црној Гори, у лектири за 9. разред. Застуљен сам свуда, али нажалост нисам и у Републици Српској. Тамо сам прошле године добио највеће признање за дечју књижевност, али... не зависи то од мене.“
Једна од Зупчевих тема којом се дуго бавио јесте прича о Ленки Дунђерски којој је посветио целу студију, написао сценарио за телевизијску серију. На питање да ли Лазина Ленка и његова Светлана имају сличности, јесу ли у дослуху и да ли је то `та љубав`, песник каже да се то може лако препознати.
Љубивоје Ршумовић и Перо Зубац
© Фото : Спутњику уступило Удружење књижевника Србије/Божидар Витас
Рукописи Ленке Дунђерски као завештање
„Имају оне додирне тачке, иако је Ленка стварна, а Светлана не постоји, створена је од особина четири девојке - Љиљане, Мирјане, Вере и Драгане. И све је то била платонска љубав, као што је платонска била и љубав између Ленке и Лазе Костића. Трагајући за Ленком ја сам успео да откријем и да добијем неке њене рукописе, цртеже. Имам пуно тога што нисам објавио. Ленкина баба -тетка ми је поклонила доста од тих јединих трагова које је Ленка оставила у породици. Али нећу се вероватно тим бавити, то ће остати као завештање. Нешто ће отићи у Адлигат, нешто ће остати мојој деци.
Ако је целокупно ставараштво тек „Књига која се још пише“, како каже један његов наслов, легендарног песника питамо и да ли ће ускоро пред публику и неки њен нови део.
„Крајем године у Сарајеву је објављена „Сестра моје самоће“, са предговором Весне Голсворти. Она се потписала као Весна Бјелогрлић Голсворти први пут, што ме је посебно дирнуло. У последњем пасусу те књиге каже се како заједно путујемо, свак својом стазом ка Стражилову, Перина најмлађа сестра Весна и ја. Та ми је књига због тог предговора посебно драга. И да се опет вратимо оном „југословенски“ - књижевно вече у Сарајеву одржано је 29. новембра, било је пуно неког бираног света, било је лепо вече и на крају се отпевало „Хеј, Словени“. Можда су то певали мени у част као преживелом југословенском песнику".