План који се нуди Србији је, по оцени Павића, чиста превара, а они који га нуде су доказани преваранти.
„Они нас покушавају да третирају као Индијанце. Њих су за ђинђуве, виски и мало танџара навели да се одрекну своје земље. А сваки пут је било да је ово за вјек и вјекова, док је трава зелена, а небо плаво и онда прође мало времена па они прекрше и то. Они нису способни да се држе ниједног договора“, констатује наш саговорник.
Павић подсећа на Бриселске споразуме који нису испуњени, али и на Дејтонски, истичући да су на Западу скоро одмах после потписивања покушали да га обесмисле.
Како су Срби рекли „не“ Венс-Овеновом плану…
Уверен је да Срби имају снаге да се супротставе таквим покушајима што, како каже, показује искуство Републике Српске која је 1993. на референдуму рекла „не“ Венс-Овеновом плану.
Тада је, образлаже аналитичар, била много гора ситуација једнополарног света, санкције, рат, а чак је и Београд био на страни Америке, Русија је била на страни Америке, а Кину нико ништа није ни питао.
„Милион Срба је изашло на референдум и рекло „не“ и тако је очувана Република Српска. Да су тад Срби рекли – јао, страшно, цео свет је против нас а ми смо мали, слаби и никакви, ми данас не бисмо имали Републику Српску. А ако је она то могла да уради у наизглед немогућим условима, ова Србија сигурно може кад више свет није једнополаран, кад је већина света на нашој страни што се тиче КиМ. Тад нисмо имали ниједну сталну чланицу Савета безбедности на нашој страни, сад имамо две и обе су нуклеарне силе - једна је највећа нуклеарна сила на свету, друга највећа економска. Мало ли је. У овим условима би била национална срамота да попустимо“, сматра Павић.
Вашингтон жели сервилне народе
Политички аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић констатује да естаблишмент у Вашингтону и глобалисти желе сервилне народе, желе да се клекне и призна њихова надмоћ и да се каже – немамо нашу слободну вољу, спремни смо да жртвујемо и државне и националне интересе зато што ви то тражите од нас.
„Проблем је у томе што нема краја тим уценама, нема краја ономе што смо онда спремни да жртвујемо. Ако сада то прихватимо, где је та црвена линија, где је граница? Ако прихватимо тај немачко-француски план који смо већ двапут одбили, где је тај крај? Да ли је то кад од нас траже да се учланимо у НАТО, да ли је кад дође тај дан, а доћи ће, да нам траже да шаљемо нашу децу да гину у рату против Русије или Кине, да ли је то та црвена линија“, пита реторички аналитичар.
Аргумент не може бити, сматра он, да кажемо како живимо у страху, да смо мали и немоћни и да морамо да радимо шта се од нас тражи.
„Ово је кључни моменат, не само за Запад и за борбу с глобалистичким елитама које су највећа претња сопственој држави, сопственим земаљама и међународном поретку и миру, него и за нас као мали народ и земљу која је досад успела да буде пример за друге слободне државе које виде да је могуће рећи „не“ и под највећим притисцима, да наставимо тим путем јер алтернатива је крај и за нашу националну, и за државну причу“, уверен је Кесић.