Председник Сједињених Америчких Држава Џозеф Бајден у говору у Варшави навео је да су се Америка и њени савезници ујединили и да су успели да одговоре на активности Русије у Украјини као и да је током специјалне војна операције Русије „НАТО сачувао своје јединство као никад до сада“.
Аналитичари су приметили да је Бајден у свом говору поменуо руског председника Владимира Путина десет пута, док Путин у свом говору одржаном истог дана Бајдена није поменуо ниједном.
Бајденов говор у Варшави своди се на реторички безрезервну подршку Украјини уз обећање да САД неће обуставити помоћ као и да ће приволети савезнике да наставе безрезервно подржавати Кијев, каже за Спутњик научни сарадник Института за европске студије др Александар Гајић.
Бајденов комплекс: Демократски дефицит пројектује на Путина
Иза чињенице да је Бајден у свом говору десет пута лично поменуо руског председника Владимира Путина крије се више ствари, а прва је да цео амерички наратив о сукобу са Русијом почива на хладноратовској симплификацији о борби између демократије и аутократије.
Пошто је аутократија по њиховој дефиницији владавина једног човека онда се непријатељ увек мора персонализовати, као да се ради о једној личности која влада мимо сопственог друштва и правила.
С друге стране, постоји још један проблем у целом том шаблону, а то је да Бајден има један комплекс зато што он, иако себе представља као демократског лидера, зна да је дошао на власт на споран начин и да је његов демократски легитимитет дефицитаран.
„Он покушава кроз ту поларизацију да на неки начин изврши пројекцију на Путина и прогласи га за човека који је ауторитаран лидер, без обзира што је победио на легитимним и потпуно демократским изборима и што иза политике коју води несумњиво стоји већина руског народа, док иза Бајденове политике не стоји већина Американаца. Напротив, Бајденова подршка се налази на историјском минимуму што се тиче америчких председника, барем у задњих седамдесетак година, од Другог светског рата на овамо.“
Комплекс марионете од несумњивог лидера
Тако да Бајден кроз ту пројекцију из врло крутог идеолошког шаблона демократија-аутократија покушава да персонализује непријатеља Путина, као да је он лично главни виновник рата и да је једно јутро устао и одлучио да нападне неког зато што жуди за моћи, наглашава Гајић.
„С друге стране, ту постоји тај комплекс зато што је Путин несумњиви лидер који води једну земљу док је Бајден заправо, исто као и Зеленски само је Зеленски то много више, једна марионета одређених структура чији је он делегирани човек који је на споран начин постао председник у Америци. А Зеленски је постао председник тако што је заговарао помирљиву политику па је на тај начин преварио гласаче у Украјини и постао председник. После се радикализовао више него његов претходник Петро Порошенко.“
Коментаришући део говора у ком је Бајден рекао да Запад није планирао да нападне Русију и да не настоји да успостави контролу над њом или да је уништи, Гајић каже да је то још једна реторичка фигура која се уклапа у њихову агенду где праве разлику између народа и владара.
Бајденово прање руку од украјинског нацизма
Бајденово „обраћање руском народу“ урађено је по шаблону да у аутократији постоји владар који је отуђен од народа, што је „социолошки апсурд“ јер не постоји ниједан демократски изабран владар кога не подржава претежна већина народа.
„Тако да је то један вид пропагандног деловања где они поричу своју умешаност у изазивање сукоба а свима је јасно да иза радикалног националистичког режима у Украјини стоје елементи неонацизма. Иза идеолошког багажа који се позива на Бандеру и СС стоје САД и оне су подржавајући такав режим изазвале да се они радикалним војним мерама обрачунавају у Донбасу и тиме су заправо изазвале руску специјалну војну интервенцију.“
Тако да је то и вид самооправдавања и слање једне поруке која делује помирљиво и са себе одагнава кривицу. А опет се кроз ту поруку наизглед миротворну покушава правити нека подела између руског народа и руководства по принципу да је руководство отуђено од народа.
„Без обзира што Американци јако добро знају да је постигнут консензус, више него трочетвртински, становништва Русије, односно свих етничких група, подршке специјалној војној операцији. Грађани Русије потпуно су свесни да се ту не ради о сукобу Русије и Украјине него Русије против експанзионистичке политике НАТО“, закључио је Гајић.