Текст реаговања преносимо у целости:
„Народно позориште у Сарајеву неочекивано је одлучило да прослави годишњицу Специјалне војне операције Русије у Украјини, али на веома чудан начин. Премијерно су извели представу „Идиот“ на основу романа чувеног руског писца Фјодора Достојевског међутим нису ни обавестили Амбасаду Русије о свом дивном потезу.
Госпођа Селма Спахић, бивша уметничка директорка фестивала МЕСС, представница чувене фамилије, партнерски редитељ, или како сад кажу „редитељка“ позоришта помислила је да су класици за њу недовољно паметни и савремени па је одлучила мало да коригује текст, а и од бројног филозофског садржаја узела је само шта јој је било потребно – као воће са шведског стола – ово хоћу – ово нећу.
Дакле не говоримо о стилу и формату представе – није наше да се мешамо у уметничке ствари. Нека имитација секса Настасје Филиповне, нека мултиоргија свих ликова на сцени непрекидно десет минута, хомосексуални пољупци... Било је и у Русији авангардних приказивања Достојевског. Није било баш таквих, али ваљда редитељка мисли да представа на такав начин буде више европска. Нека.
Али госпођа Спахић је ишла много даље. Ставила је у уста ликова различите осуђујуће речи за Русију почев од „народног бега“ од „мобилизације“ и коришћења руског народа као „топовског меса“ све до исмејавања руских патриота као скинхеда. Чак је и извргнула из контекста, из великог филозофског излагања Достојевског о руском свету један пасус – управо онај о насилном ширењу руског света у Европи – па га ставила у уста „Идиота“ као сакрални смисао и кулминацију представе. А шта је избацила? Па оно главно! Избачен је текст из којег следи да је тако главни јунак описивао европске измишљене страхове од Руса... А на крају баладе написала је свој текст, где глумац, који игра главну улогу Лава Мишкина, са сцене патетично оптужује Русију за намерно убиство стотина невиних цивила, жена и деце у драмском позоришту Маријупоља 14. фебруара 2022. године!!!
Шта да се каже? Па да не говоримо да се та експлозија десила у ствари 16. марта 2022. године. Истина је да Русија никога није убила нити бомбардовала у позоришту. Неколико дана пре трагедије Русија је упозоравала да ће украјински нацистички пук „Азов“ направити провокацију и да постоји опасност од експлозије у позоришту. Ми смо свуда писали о томе. Отворили смо хуманитарне коридоре да цивили изађу, да се спасе што пре. Издвојили смо чак и хуманитарну помоћ. Па ваљда има интернета у Сарајеву. Има и на енглеском. И то све са датумима. Само прочитајте. Управо нацистички „Азов“ је сакрио информацију о коридорима, лажно је саопштио да позориште буде тачка окупљања људи, држао их тамо па експлодирао. И одмах су прогласили да су то биле руске бомбе. Да мит заживи. И ето га – ради. Точак историје се врти споро али сигурно. Покренута је кривична истрага и нико од руководилаца „Азова“ неће избећи казне за своје злочине, укључујући и трагедију у позоришту. Али за госпођу Спахић вероватно је било досадно да све то чита. И она је помислила да буде једноставније оптужити Русију. Јер је то толико на европски начин. Исто као и оргије на сцени...
Сама представа такође је веома сликовито приказала шта се дешава у глави редитеља. Само немојте да ту тражите нешто на рачун глумаца. Они играју добро и играју само оно шта им је редитељ наредио. А то је хистерија. Сва четири сата представе су непрекидна хистерија узвишених тонова свих против свих. Чак и последњи смирен лик на сцени генерал Јепанчин на крају драме пре него што је полудео каже да „у овом дому влада само хистерија“. Али, погледајте било које руско извођење Достојевског - или драму на телевизији, или било коју екранизацију од Совјетског Савеза све до данас. Има их на јутјубу – нико не виче, нико не вришта. Има нервозе, има узбуђења али не и хистерије. То је Достојевски и Русија у властитим очима. А у представи госпође Спахић као у искривљеном огледалу се види само она сама, и изопачени свет како га она доживљава…
Чиме да завршимо? Изазива жаљење да се прикривајући именом Достојевског Народно позориште у Сарајеву користи за политичку пропаганду и то потпуно лажну, али користи се апсолутно на исти начин као што су нацисти искористили Драмско позориште Маријупоља за убиство људи. И то је јако тужно. Култура би требало да буде ослобођена од политике, нарочито од нацизма и то у Сарајеву – мултиетничком толерантном граду.
Али, судећи по представи, као што су рекли у финалу – „све је то пука фантазија“.“