ДРУШТВО

Око види, срце осети, душа потврди - формула брачне и породичне среће

Отац Зоран Петровић, свештеник у Храму светог Георгија, прешао је далек пут од сиротишта у ком је провео читаво детињство до брачне и породичне среће коју сада дели са супругом Сањом и њихово осморо деце. Као дете је имао само једну жељу – да га отац држи за руку док не заспе, а сада је благословен Божијим даром велике и срећне породице.
Sputnik
Гости емисије „Док анђели спавају“, Петровићи, представљају редак пример не само породичног склада већ и неизмерне љубави у времену када се фокус људи измешта са заједнице на појединца, а срце и душа занемарују, дајући предност послу и личним хировима. У времену када је развод брака постао логичније решење проблема неголи разговор, разумевање, стрпљење и трпљење, одржати не само брак већ и пламен љубави у њему постао је прави подвиг. Сво осморо деце Зорана и Сање Петровић сведоче са осмесима на лицима о најбољој лекцији коју су могли добити од својих родитеља – лекцији љубави.
Отац Зоран открива како му је и дан данас најтеже у служби Божијој када наиђе на развод брака. „То ме“, каже отац Зоран, „потпуно помери са места“.
Сања је одустала од студија након положене прве године јер је одлучила да се уда за Зорана. Своју одлуку, истиче, не би никада мењала, све и да може. Накнадно је уписала Педагошки факултет и успела да га заврши у року и поред читаве „чете“ деце. У подршку и разумевање свог супруга није ни сумњала.
Јако је тужно како људи лако одустају једни од других. По мом мишљењу, то је несхватљиво – да неко не може да се бори за своју супругу, супруга, пријатеља. Ето, бар нашим браком покушавамо да покажемо да је стварно све лакше у двоје и да у браку мора бити разумевања.
Иако су обоје били врло млади када су се узели, били су решени да створе заједно своју сигурну луку. Сања по узору на многочлану породицу из које је потекла, а Зоран супротно свему што је до тада познавао. Заједно су пролазили кроз све лепе етапе живота али и кроз његова искушења, служећи у рушевинама Божијих храмова по окончању рата, некад више немајући него имајући. Данас, после више од две деценије брака, отац Зоран и његова супруга Сања свако вече прошетају заједно парком, пролазећи поред клупе на којој су седели у време када су се забављали.
Једно другом су представљали највећи ослонац и дом није била кућа, већ је дом био тамо где су они били заједно. У неким од најтежих тренутака за оца Зорана, када га је рат раздвојио од старијег брата и млађе сестре и када није имао никакву комуникацију са њима скоро пуне две године, јавила му се, како сам каже, нова снага и нова инспирација. Тада упознаје Сању, своју будућу супругу.
Око види, срце осети, душа потврди. То је био пун погодак, говори отац Зоран.
Највећа круна њиховог заједничког живота и Божији дар, објашњавају Петровићи, јесу њихово осморо деце.

Циљ нас двоје јесте да подигнемо децу, да будемо поносни на њих, што и јесмо, и да они буду сами поносни на себе. Мислим да не треба ништа више од живота тражити, говори Сања.

Она објашњава како када је реч о васпитавању ни супруг ни она не стављају акценат превише на речи, већ на дела – деца посматрају своје родитеље и њихово понашање у датој ситуацији. Учење о љубави се не може пренети речима колико се може осетити кроз дела и то се види на примеру породице Петровић.
Некад нас могу преварити наше процене о разним проблемима, о браку, али то су све људске ствари. Човек никада не треба дозволити себи да заступа нешто што је против њега, против радости његовога детета или против сигурности његове супруге, закључује протојереј-ставрофор Зоран Петровић.
Коментар