Како су живели неандерталци у Русији

Међународни тим научника, у којем су и стручњаци Института археологије и етнографије Сибирског одељења Руске академије наука, представили су резултате скенирања генома 13 неандерталаца.

Древни рођаци савремених људи живели су у малим заједницама у двема пећинама – Чагирској и Окладниковој. Ова друга представља најисточнију познату насеобину неандерталаца. Обе крашке формације налазе се на југу Алтајског краја, на око сто километара од чувене Денисове пећине и на око 200 километара једна од друге.

Неандерталци су то подручје насељавали једно кратко време, пре око 54.000 година. Сибирски археолози тамо врше ископавања последњих петнаестак година. Научници су пронашли више од 80 фрагмената костију и зуба, тако да је то једна од највећих колекција артефаката који сведоче о неандерталцима не само у региону, него и у свету. Ту је пронађено и неколико стотина хиљада примерака каменог оруђа и остатака животиња.

Пећине излазе на речне долине по којима су се кретале планинске козе, коњи, бизони – плен за древне ловце. Сировине за камено оруђе неандерталци су прикупљали даље од својих насеобина. Један те исти материјал нађен је у обе пећине, што према мишљењу аутора рада, потврђује генетске податке о блиској повезаности двеју група.

Неандерталци нису били урођеници Алтаја. Дуго пре њиховог доласка у то подручје, ту су обитавали денисовци, још једна древна врста човека. Испоставило се да су неандерталци из сибирских пећина генетски блиски својој европској сабраћи. На то указује и археолошки материјал: камено оруже из Чагирске пећине највише подсећа на аналоге пронађене у Немачкој и Источној Европи.

Научници су извукли ДНК из остатака неандреталаца – седморице мушкараца и шест жена. Током анализе утврдили су да су потицали, највероватније, из исте социјалне заједнице, будући да је њихов генетски материјал указивао на то да су неки од њих били у сродству.

Истраживање је показало да алтајски неандреталци нису били потпуно изоловани. Научници су упоредили генетску разноврсност Y-хромозома, која се преноси с оца на сина, с разноврсношћу митохондријалне ДНК која се наслеђује од мајки. Испоставило се да је митохондријална генетска диверсификација много виша од диверсификације на основу Y-хромозома.

Према мишљењу аутора рада, то говори да су међу различитим групама неандерталаца мигрирале углавном жене, при чему се с денисовцима из суседне пећине неандерталци нису укрштали: у њиховом геному нема трагова других хоминида.

Неандерталци су дуго сматрани посебном врстом. Ипак, судећи по подацима добијених током последњих година, они су слични људима много више него што се раније мислило. На основу нових открића у области генетике и археологије многи митови се руше. Научници су доследно оповргли претпоставке о томе да ти хоминиди нису умели да говоре, да им није била позната уметност, да нису јели месо, да нису имали различите крвне групе.

Најзад, генетска достигнућа су показала да су могли да се укрштају са савременим људима. Према новим научним становиштима, неандерталци се не убрајају у засебну врсту, него у подврсту разумног човека - Homo sapiens neanderthalensis. Поједини истраживачи сматрају да су, заједно с кромањонцима и другим подврстама хоминида, неандерталци формирали савременог човека.

„Укрштањем с људима савременог типа, који су дошли из Африке, неандерталаца који су се раселили по Европи и Азији, и денисоваца који су обитавали у Централној и Северној Азији, формирали су се људи савременог типа, односно сви ми“, објашњава научни руководилац Института за археологију и етнографију Сибирске области Руске академије наука Анатолиј Деревјанко.

Данас је познато да један до два процента генома савременог човека (с изузетком Африканаца) води порекло од генетског наслеђа неандерталаца. Денисовци су оставили траг углавном код становништва Југоисточне Азије (пет до шест процената), а мали удео њихових гена постоји и код урођеника Источне Азије, па чак и Америке.