Њен свет је другачији: Српска супербака пола века помаже другима – има драгоцени савет за све

Од када је седамдесетих година завршила курс за медицинску сестру, да помогне и у рату и у миру, не престаје да помаже. Није стала ни током пандемије, иако јој је због година, а рођена је 1937, препоручено да се изолује, није престала да чини добра дела.

"Волонтирање је моје велико задовољство, то је део мог живота, осећам обавезу према мојим суграђанима у МЗ Топчидерско брдо - Сењак, да помогнем онима којима је помоћ потребна, а сматрам да сви треба да помогнемо ако желимо да нам буде боље, праведније и хуманије место за живот. Први корак је да будемо волонтери и то у средини у којој живимо, где нас људи знају, гаје поверење у нас".

Бака Даница додаје да треба од малих ногу да учимо своју децу да буду хумани, да помажу друге, да је старост велико искуство, а када је поред ње младост, млади волонтери, то је одличан спој за сарадњу, за сваку акцију.

"Старији људи нису терет друштву, они су и корисни и потребни друштву. Ми волонтери у Црвеном Крсту, и млади и стари, обилазимо особе које живе саме, да се не осећају усамљено, заборављено, да су терет друштва. Сам долазак у посету и осмех их орасположи и другачије размишљају".

Ова наставница математике и физике у пензији 53 године брине о свакоме коме је помоћ потребна, тако је научена и у породици Јовановић у којој је одрасла. Када се удала, бринула је о својој, има два сина. Један је далеко у Канади, живи од класичне музике, други је остао у Београду, па Даница данас ужива у друштву унуке. За њу нађе времена, сви други морају да стану у ред, јер потребна је немоћним комшијама.

Она је и спона старих и усамљених са већином институција, упућује их где да заврше неки административни посао, али и учествује у грађанским иницијативама. Једна породица није исељена из куће, иако закон није био на њеној страни, успела је да призове савест и хуманост надлежних.

Предавала је у Београду, на замени, али више је радила на селу, у босанским планинама. То искуство, тежак живот на селу, било јој је, каже важно да се определи да помаже људима кад год и колико год може.

Сигурна је да све што има од особина човек носи из породице, њен прадеда био је свештеник, имао је дванаесторо деце, све синове послао је из села између Лознице и Шапца на школовање, њен отац завршио је фармацију. Деца су бринула једна о другима, била у професијама у којима помажу људима, али то им је пре свега била морална обавеза коју су и њој пренели.

Посвећеност и доброчинство ове Београђанке великог срца и невероватне енергије препознати су безброј пута, њене плакете и медаље тешко је избројати, а служба Омладинске теренске јединице Црвеног Крста са Савског венца носи име Даница Шмиц. Последње признање, „Доброчинитељ“, ова хероина волонтерства добила је од Владе Србије. Одбила је да по њу дође лимузина, што да је возе, кад може да хода, пешачење јој је друга љубав.

"Кад сам радила у Босни, тамо су куће удаљене, све, немате превоз, два километра сте од главног пута у селу без струје, у шуми. То је био почетни тренинг, кад се вратим у град, имам жељу да пешачим, да идем. Укључила сам се у планинарско друштво 2004., док сам децу подизала нисам могла, ишли су и у музичку школу".

Са "Победом" бака Даница освојила је Букуљу, Златибор, Копаоник, Златар, Дивчибаре, посебно воли Делиблатску пешчару. Стигла је и до сина у Канаду, више пута, враћала се због унука, али и Нијагариних водопада којима је опчињена. Стигла је и до Њујорка и других великих градова преко океана.

Госпођа Даница нерадо говори на тему зашто не помажемо другима као раније, њен свет је другачији, она нема времена за лоше вести и лоше људе. Ипак, не може да не примети промену, а има и савет, важно је ослушкивати младе.

Једном је у школи приметила да је један од ученика изузетно нерасположен, питала је шта се десило, признао је да је украо новац из цркве, узео са иконе, привукао га је. Рекла му је да може то да исправи, кајањем и правим поступком.

"Да се помолиш што си грех урадио, кад дођеш до неких пара, кад добијеш џепарац од родитеља, знаш коју си суму узео, ти носи помало и враћај тај новац којим си оштетио цркву. То је велики грех, никад немој то да радиш, то и својим друговима кажи. Године су пролазиле, сад тај мој ученик има породицу, лепо васпитава своју децу, то ми је веома драго, а и што сад слободно идемо у цркву, поштујемо нашу веру".

Најстарија волонтерка Црвеног Крста памти три бомбардовања Београда, за Спутњик говори како је преживела првоаприлско, да мајка није инсистирала да из склоништа у Карађорђевом парку оду у храм Светог Саве, не би преживели.