У Римски статут, наглашава Ристивојевић, уграђено је правило да налози попут овог не могу да се изврше кад је у питању трећа држава која није потписница овог документа, а то правило је уграђено управо с циљем да се уважи и потпуно оснажи институт имунитета из међународног јавног права.
„С друге стране, МКС нема ништа од тога што ће налозима за хапшење улазити у конфликт са трећим државама које нису потписници, а то су притом најмоћније и најјаче државе на свету: Кина, Русија, Америка...“, примећује професор.
Путин има имунитет
Суштина је, објашњава, да Русија није потписник статута МКС ни члан тог суда, а да друге државе не могу наметнути ништа трећој у међународним односима јер немају над њом овлашћења, по начелу суверене једнакости држава на чему је заснована и Повеља УН.
„МКС овде брка неколико ствари – институт имунитета са институтом одговорности и надлежности. Наравно да председник РФ није римски папа да је „безгрешан“ али он одговара пред руским судовима. Не може неко да наметне држављанима државе која није ушла у уговор било које обавезе“, каже Ристивојевић.
У потврду неопходности поштовања института имунитета он наводи пример из 2015. кад је на састанак Организације афричких држава у Јужној Африци дошао председник Судана Ал Башир Омар који је у то доба имао налог за хапшење МКС.
„Јужна Африка је одбила позивањем на право имунитета да суданског председника лиши слободе и он се после учешћа на том скупу вратио кући. Кад је МКС инсистирао на том налогу за хапшење Јужна Африка је чак покренула поступак изласка из Статута јер ју је тај суд гурао у конфликт са Суданом, али и у конфликт са институтима међународног јавног права који су старији од МКС“, подсећа професор.
Американце штити „закон о инвазији на Хаг“
Он додаје да је, штавише, и у време кад је осниван МКС 2002. Америка за сваки случај, и поред тога што је свесна постојања члана 98, став 1 донела посебни Закон о заштити америчких службеника, колоквијално назван „закон о инвазији на Хаг“ где је иначе седиште МКС. Према овом закону, Конгрес је овластио америчког председника да може да предузме сву неопходну силу да неког америчког службеника ког евентуално МКС оптужи, а нека држава чланица се усуди да га изручи седишту суда у Хагу таквог човека ослободи из притвора.
Са становишта међународног кривичног права, Ристивојевић наглашава да и за МКС поред суверене једнакости држава важи начело да нико на другог не може пренети више права него што га сам има, па и кад желе да се одрекну могућности имунитета које у међународном праву имају њихови носиоци највиших функција - шеф државе, председник владе, министар спољних послова које имају пред кривичним органима друге државе.
„Самим тим, колико год држава да приступи МКС, оне не могу унети право да суде трећој држави и чиновнику те треће државе, јер то иначе не би могле ни у својим међусобним односима“, стручно образлаже професор.
Зашто се МКС није бавио америчким злочинима
Да је тако, како истиче, показује и пресуда Међународног суда правде у случају налога за хапшење министра спољних послова Конга на основу налога издатог од Белгије за наводне злочине против човечности које је извршио у својој земљи: Конго је пресавио табак, тужио Белгију пред МКП и поступак добио.
Ристивојевић констатује са жаљењем да је МКС, налогом за хапшење Путина, показао да пати од истих проблема као и ранији ад хок судови попут оног за бившу Југославију, а то су селективност, пристрасност и ретроактивност. Да није тако, како каже, овај суд је требало да се позабави америчким злочинима у Ираку јер је тада већ увелико радио.
„То значи да већ 2003. кад је требало да ради макар истрагу кад је у питању агресија на Ирак, он то није урадио. А обрнуто, сада кад је у питању специјална војна операција у Украјини суд је нашао за сходно не само да покрене тај поступак, него и да у сарадњи са различитим државама ЕУ ради на истрази. То опет говори да је политика оптуживања у тужилаштву Међународном кривичном суду селективна, као што је некад била у трибуналима. А критеријуми су, наравно, политички јер ниједан други не преостаје“, указује Ристивојевић.
Дугогодишњи дописник Политике из Немачке Мирослав Стојановић примећује да су злочини почињени у Ираку, од многобројних убистава цивила до оних у затвору Абу Граиб, нечувени, а то што нису процесуирани од МКС види као последицу политичких утицаја.
На питање зашто онда МКС није покренуо поступак против бившег америчког председника Џорџа Буша Млађег за чијег су се мандата догађала зверства у Ираку, Стојановић каже да су Американци жестоко реаговали и у неким бенигнијим покушајима тужби против њихових држављана, чак и кад су то људи који нису уживали имунитет.
„За њих би то изазвало ланчану реакцију јер су САД једина земља која у свету има огроман број људи - само у Европи близу 100.000 војника, рачунајући ове у Бондстилу. САД не дозвољавају да чак ни у саобраћајној несрећи њихов човек буде процесуиран“, наводи Стојановић.
Бетонска спрега медија и политике
Политика се, како каже, види и у избору термина кад ће МКС нешто саопштити па је тако вест о налогу за хапшење Путина намерно темпирана у часу кад се већ знало да ће кинески председник Си Ђинпинг доћи у Москву.
„Цела је драма на Западу због стратешког препакивања а рачуна се да ће зближавање Русије и Кине условити блоковску поделу света као да она већ није исфорсирана управо интервенцијама Запада“, сматра Стојановић.
Желели су такође, напомиње он, да се изврши политички и психолошки притисак не само на Путина и Русију него и на многе земље које сарађују са њом, а није случајно ни што се у образложењу за хапшење Путина помињу деца.
„Деца су извучена јер у земљама које су се медијски већ заситиле причама о жртвама на фронту она могу да изазову додатне емоције и појачају антируску атмосферу. Треба одржавати високу температуру па је психолошки изабрано да је реч о деци“, објашњава новинар.
Кад говоримо о овом конкретном случају у питању је, уверен је Стојановић, бетонска спрега медијског и политичког света: „правне ствари ту и нису много важне - не постоје чињенице него постоје интерпретације, оне су јаче од чињеница“.
Ристивојевић скреће пажњу и да је ради већег политичког ефекта МКС обрнуо наглавачке уобичајену праксу у кривичним поступцима да истрага буде тајна а оптужница јавна: „поступили су као ад хок трибунал - ране фазе учинили јавним у циљу политичког притиска а касније фазе су тајне“.
Како МКС није решио проблеме међународног кривичног правосуђа – селективност, ретроактивност и подложност политичким утицаjима - ово је само један од ексера у његовом сандуку којим се полако ближи свом крају, закључује професор.