Једна од улица смрти постоји у Врању. Тако мештани зову Пржарску улицу, дугу око километар и по, и у свакој кући бар неко оболео од канцера. Само ово је довољно подсећање да Србија нема права да опрости НАТО-у осиромашени уранијум бачен током агресије 1999. на нашу земљу, каже адвокат Срђан Алексић.
Алексић је пре више година започео правну битку против НАТО пакта. Како открива, у почетку је то било из личних разлога: мајка му је умрла од последица осиромашеног уранијума као и многи рођаци из села Буштрање, код Врања.
И НАТО признао
НАТО је сам признао да је бомбардовао Пљачковицу и четири села близу границе са Северном Македонијом, а како каже Алексић, бомбе са осиромашеним уранијумом су ту падале свакодневно. Становници су, међутим, касније сазнали да је земља контаминирана а тек 2005. је Војска Југославије извршила деконтаминацију.
Овај нишки адвокат истиче да се у правним поступцима које је покренуо угледа на римског адвоката Анђела Фјоре Тартаљу, који већ годинама успешно заступа италијанске војнике оболеле од канцера након што су службовали у БиХ и на Космету, а таквих је скоро 8.000. Око 400 њих је умрло од последица канцера, а Тартаља је до данас добио 330 правоснажних пресуда након што је доказао везу између осиромашеног уранијума и његове штетности по здравље тих људи.
Алексић додаје да је и на нивоу Министарства одбране Италије донета одлука да се више не оспоравају последице деловања осиромашеног уранијума. То је потврђено и вештачењем италијанске докторке Рите Чели. Алексић је ову докторку ангажовао и да вештачи у два случаја која он води – за пуковника Драгана Стојичића преминулог од рака и Ксенију Тадић из Београда, такође болесну од канцера, код којих је установљена 500 пута већа количина осиромашеног уранијума од уобичајених доза.
Колико је бачено осиромашеног уранијума
Др Радомир Ковачевић, токсиколог и дугогодишњи директор Центра за радиолошку заштиту, подсећа да је НАТО муницију са осиромашеним уранијумом применио 1991. у Ираку, затим у рату у БиХ око Хаџића а онда 1999. у агресији на СРЈ. Како каже, о томе је објавио више од 300 стручних радова и монографију преведену на више језика.
Подсетио је и да су о томе објављена четири извештаја разних експертских тимова, укључујући и Унеп (Програм заштите животне средине УН), а да су тек у четвртом, у ком су учествовали и стручњаци из Србије, изнети тачни подаци.
„Овај извештај је тачно показао шта је нађено , укључујући то да је детектован уранијум у ваздуху, а утврђено је и присуство плутонијума. Морали су да признају да су испалили 31.000 пројектила, то је око девет тона. Наша војска тврди да је то 45-51 хиљада пројектила, што је 15 тона. Руски извори говоре да је испаљено око 90 хиљада пројектила, или негде око 30 тона осиромашеног уранијума“, наводи Ковачевић.
Најугроженије локације
Кад је реч о најугроженијим локацијама, наш саговорник каже да кад је 2001. вршена деконтаминација полуострва Луштица, НАТО је први пут био искрен и дао тачне квоте где је тамо испалио више од 400 пројектила.
„Ми смо у првом акту нашли 103 цела пројектила и фрагмената са 38 кила. Тада смо конструисали неке ковчежиће обложене оловом и касније је то допремљено у Винчу. Ја сам онда прешао на југоисток Србије, исте године. А Црногорци су још у два акта извадили 383 пројектила, док је 17 остало негде у мору. Прошлог лета послали су ми слике два пројектила која су рониоци пронашли“, наводи Ковачевић.
Износи и податке о присуству осиромашеног уранијума код многих људи које је прегледао на контаминираним локацијама. У селима код Врања налазили су , како каже, просечне вредности од 36-231 нанограм по литри мокраће, а није дозвољено нимало.
„Памтим у селу Боровац човека мајстора чија је концентрација била 3759 нанограма по литри мокраће, то је 3,7 милиграма. Не верујем да је тај човек одавно жив. То су управо концентрације урана које смо нашли код наших официра иако су користили комплетну опрему“, каже токсиколог. Додаје и да је утицај тих активности и велики број стручњака из његовог тима који су преминули од карцинома, те се тако, како каже, не може говорити само о „улици смрти“ у Врању него и шире.
На подсец́ање да из НАТО поручују да имају имунитет на основу споразума који су својевремено потписали са Србијом, Срђан Алексић каже да се не могу чинити злочини над цивилним становништвом употребом муниције са осиромашеним уранијумом чиме је затровано 60 генерација, а да се не одговара.
Нема имунитета од ратног злочина
Упитан колика би могла бити одштета онима који туже НАТО, Алексић каже да су италијански војници оболели од канцера добијали одштету од 300.000 до чак милион евра.
Ко може да процени колико кошта један људски живот. То је непроцењиво. Али постоји судска пракса и неки износ који се у Србији плаћа. То је толико мало да не бисмо уопште да разговарамо. Морамо да разговарамо о судској пракси земаља НАТО. Мислим да би било реално да се цене које се плацћају у Италији плати и нашим грађанима. Испод 100.000 евра не треба да разговарамо. И то је мало“, сматра адвокат.
Саговорници Спутњика на крају одговарају и на питање да ли им тужбе против НАТО делују као борба против ветрењача.
„Наша је дужност не само према прецима, него и према потомцима да ово урадимо како треба. Ово што пре треба јер НАТО пакт нестаје и треба га што пре натерати да плати. Нећемо да се цењкамо, нека плате колико плаћају своје псе рата“, иронично каже Ковачевић и додаје да ако будемо ћутали признајемо кривицу.
Алексић истиче да верује у право и правду: „Правда је достижна али треба времена. И на правди треба радити. И треба тражити - ништа није ненаплативо ако поштено тражимо. Нико нам није дао право да опраштамо штету. А знамо колико нам је штете начињено, и материјалне и неметаријалне.“