Ова необична књига, исписана – како је критика већ установила –уметнички уверљивим језиком, није међутим Лењинова биографија, иако је ослоњена на документе и чињенице из живота и рада руског револуционара. Лењин је у њој књижевни јунак, неко чији се живот прати од најранијег детињства до смрти, од Симбирска, преко Лондона и Берлина, до Москве, скицирају односи са члановима породице као и са политичким истомишљеницима и саборцима.
Портретишући вођу револуције од најранијег детињства, Данилкин каже да је то био дечак којем је глава у ходу претезала над трупом, због чега је стално падао и ударао главом, „будећи код родитеља зебњу да ће се то одразити на његове умне способности. Пратећи све етапе у претварању „Патуљка Носоње“ прво у „купидончића са златним увојцима “ а потом и у монументалну фигуру и вођу чија харизма потпуно компензује физичке недостатке, Данилкин читаоце смешта на целу једну историјску позорницу Русије и Европе 20. века чији је главни протагониста - пантократор сунчевог праха.
О томе колико је у свом походу на литерарну истину о Лењину Данилкин успео сведочи податак да је његов „Лењин “проглашен за књигу године у Русији 2017. када је и објављена.
Створити нешто што ће уздрмати свет
Овај необични „роман о Лењину“ на моменте има атмосферу `ноара` о чему говори и сам Лав Данилкин описујући прве берлинске дане будућег вође: „Усамљени јунак излази из затвора, где до последње ситнице смишља невероватну освету, и, нашавши се у непознатом граду, живи животом маргиналца, у потпуности се посветивши самоодржању; избора нема: једини начин да стекне изгубљено „ја“ јесте да створи нешто што ће уздрмати свет.“
„Када је реч о идеолошки детермисаним ликовима ми смо ретко склони да их тумачимо изван идеолошког обрасца. А управо такви људи, гледајући на динамику њиховог живота и улогу у историјским периодима, могу да буду веома добри књижевни ликови“, каже за Спутњик уредник „Службеног гласника“, књижевни критичар Петар Арбутина.
Он додаје да је добро што се Лењиново наслеђе сагледава као прошлост и тиме отвара простор да можемо да га сагледамо као књижевног јунака.
Окивање и у звезде и у ланце
„У књизи има низ цитата Лењинових биографа који су на овај или онај начин идеолошки обојени и желе да га окују у звезде или ланце, али Данилкин релаксира ту ситуацију“, истиче Арбутина.
Уредник књиге напомиње да се често жанровска одређеност наших људи или претходника, одређује из перспективе наших потреба.
Лав Данилкин
© Sputnik / Евгений Биятов
„Чини ми се да су Лењина, који није био безначајан човек у светској историји одредили они који су дошли после њега због својих потреба. Било је потребно створити апостола, човека који је створио тај систем, марксистичко-лењинистички, који је окупљао `радничко-сељачку масу и поштену интелигенцију`. Ја сам наилазио на податке да су 1917/1918. неки разбојници опљачкали Лењина који је већ тада био важан теоретичар револуције. То је као када би неко опљачкао важног човека јер му је наишао, а не зато што је важан. Имате много таквих података који су скривани јер се нису уклапали у идеје какве су желели да се пројектују на будућа поколења. Оно што знам о Лењину и што је базично знање већине Срба и Југословена јесте она слика на којој он говори за говорницом. Нисмо се трудили да попут Данилкина осветлимо дане његовог детињства, тинејџерског доба.“
О портрету злочестог дечака који кињи сестру и брата Данилкин приповеда веома сликовито:
„Природа онога што се дешавало у кући Уљанових може се разјаснити посредно, из сведочења родитеља чијој је деци с времена на време правио друштво већ одрасли В. И. Скоро сви су истицали како би се Лењин, сагласан да се игра било чега, потпуно распомамио, све би у кући преврнуо наглавачке, удовољавао је свим дечјим хировима и одбијао је да се придржава чак и најразумнијих родитељских ограничења.“
За Петра Арбутину тиме се само потврђује изрека да у животу успеју само деца која не слушају родитеље.
„У књизи схватамо да је читава његова породица револуционарна. Његов брат је погубљен као завереник против цара. Данилкин од почетка говори о томе како је Лењин писао своје расправе на латинском, да је усвојио Цицеронове говоре, анализира његову лексику, показује како је био изванредан у класичним језицима. Говори и о томе да је Лењин имао комплексно гимназијско образовање, да је био веома вешт али вероватно и веома несрећан и контрадикторан човек“, сматра Арбутина.
Највећи грех – обрачун са интелектуалцима
Из изванредне секвенце у којима се осликава демонски карактер власти као и самоћа човека који временом схвата да је окружен непријатељима, у књизи о Лењину, каже Арбутина, сведочимо и начинима на које се обрачунава са потенцијалним неистомишљеницима. Отуда је Лењинов највећи грех, судећи према овој књизи, обрачун са интелектуалцима.
„То је највећи грех свих људи које демон власти запоседне. Интелектуалци не прихватају у потпуности императиве политичке власти. Плеханов је био велики интелектуалац, Керенски је био велики војник. Мислим да се револуција сломила у обрачуну са анархистима. Онога тренутка када су почели да рашчишћавају ствари са анархистима, изгубили су душу.“
Оно што Данилкинову књигу чини додатно занимљивом јесте то што се Лењинов лик гради у луку од узвишености до једне готове хуморне перспективе. Ипак, једно остаје сигурно: да је реч о човеку чији „историјски значај, имиџ и харизму“ не могу да промене било каква `нова` сазнања:
„Чак и када би неко пронашао документ о томе да је Лењин радио за британску обавештајну службу или неки доказ о његовим ексцентричним сексуалним склоностима; не, чак и са најтежим млинским каменом око врата Лењин ће остати Лењин – револуционар који је успео да од нуле створи структуру, способну да освоји власт у периоду револуционарног хаоса, да тај хаос претвори у нормално функционалну државу – и постане модел за преузимање власти у земљама Трећег света“, пише аутор књиге.
Лењин ће увек остати Лењин
„Биографијама историјских личности које су маркантно остале упамћене у историји, треба се враћати зато што смо изгубили аутентичну егзистенцију. Живимо у свету каузалности, наш живот одређују компромиси и позиција нашег личног кукавичлука и онда наравно да ћемо у једном тренутку рећи: Аха, види шта је овај човек учинио. Наше време тражи аутентичност коју ми немамо или за коју немамо храбрости. У српској књижевности, гледајући из позиције књига попут Данилкиновог „Лењина“ или „Јесењина“ Захара Прилепина видимо да нисмо у стању да направимо такву књигу. Не зато што немамо Лењина него зато што немамо писца који би се на такав начин бавио особом из српске прошлости. Када неко у нашој књижевности напише овакву књигу, а да она није потпуна критика и да није без било каквог односа према лику кога ћете сагледати из свакоразних перспектива, онда ће бити наде за нас, онда ћемо коначно сварити нашу прошлост“, закључује Петар Арбутина.