МОЈА ПРИЧА

Јапанка обнавља српске манастире: Недостаје ми литургија и све моје маме из Србије /видео/

Живела сам као монахиња, а после два месеца сам могла и да певам на литургији, каже за Спутњик историчарка уметности из Јапана Саћи Шимада и додаје да јој недостају све њене маме из Србије. Она је заслужна за оживљавање фресака у манастиру Ђурђеви Ступови код Новог Пазара, у капели краља Драгутина, делу светске културне баштине под заштитом Унеска.
Sputnik
То није једина црква коју је обновила,уз помоћ свог професора и ментора Мичитака Сузукија који је на Хиландару добио и име Сава.
Захваљујући овом професору на магистарским студијама Универзитета Окајама прв пут је дошла у Србију 2002. године, од наше земље је добила стипендију. Три године живела је у Београду, проучавајући историју уметности средњег века.
Обилазила је манастире, била у свим светињама на Косову и Метохији, испратила обнову фресака у манастиру Прохор Пчињски, али боравак, живот у Ђурђевим Ступовима био је, каже, потпуно другачији.
"Чим отворим очи, ишла сам у цркву, живела сам као монахиња, ујутро сам присуствовала литургији, после два месеца сам могла и да певам. Кувала сам кафу гостима, чистила конак, хранила пса чувала, ложила котао, веома сам уживала. Током дана сам посматрала рад конзерватора и рестауратора, фотографисала, писала осврте", прича нам ова историчарка уметности.
У том дневнику на једној друштвеној мрежи оставила је своје утиске о Србима, уметности, зидовима цркве, самим фрескама. За Спутњик објашњава и како су хидрауличним кречом попуњаване шумпљине у зидовима, а затим саме фреске освежаване бојом.

Фреске пут до Свете литургије

Као историчару уметности, не може да јој промакне ништа што је лепо и посебно, а упитана да ли има омиљену, најлепшу слику српског црквеног сликарства каже;
"Највише ми се допада Лоза Немањића у манастиру Дечани, сада истражујем бродарску композицију у манастиру Ђурђеви Ступови, и тамо постоји бродарски портрет, врста владарске композиције. Истражујем како изгледа српска брада, како изгледа, односно шта носи краљ, цар, све ми је то јако интересантно", каже Шимада.
Од свог ментора професора Сузукија добила је сјајно предзање о српској средњовековној уметности, али је сусрет са молитвом у православном храму за њу било ново искуство. Желела је све да научи о томе.
"После литургије свештеницима постављам много питања, објаснили су ми, нисам могла да разумем све, али мало, по мало сам схватила. Када сам била у Ђурђевим Ступовима имала сам сваки дан и приватно предавање, тако да сада још боље разумем православну молитву".
Шимада је сваког дана у манастиру имала и часове веронауке, њени учитељи данас су и пријатељи.

Приближила Србију Јапанцима

Шимада каже да православна црква у Јапану има свега 30 хиљада верника, тренутно живи у Јокохами, па јој је заједничка молитва и сада доступна, иде у цркву која није далеко, чита православну литературу, жеља јој је да све што зна приближи својим сународницима на далеком истоку.
"Већина не зна ништа о томе, зато сам у Јапану у последњих годину дана одржала пет предавања, желим да људи сазнају више о Србији. Чула сам да ће неки који су ме слушали отпутовати у манастире по Србији. Предивно, волела бих да више Јапанаца путује у Србију. Стари Рас је најважније место, то Јапанац тешко разуме, зато што они путују само у Београд и околину, а Рас је далеко".
Међутим стручна јавност у њеној земљи јако је заинтересована за оно што је ради у Србији, посебно Јапански византолошки институт.
"За два дана им држим предавање, видећу шта они осећају, очекујем да ће бити добро", каже Шимада.
Неколико предавања одржала је и у Србији. Пред великим аудиторијумом у Чачку у градској библиотеци, а у Београду на Академији за уметност и конзервацију Српске православне цркве. Била је, каже, јако, јако нервозна, зато што је први пут говорила пред толико Срба, на њиховом језику.
Пред српским средњовековним фрескама мора да се клекне.

Вратила се у Јапан, живи у Србији

Иако се Саћи Шимада вратила у Јапан, судећи према њеним објавама на друштвеним мрежама, још увек живи у Србији, пише на српском, све њене објаве везане су за нашу земљу. Планира да дође поново, али да обиђе и манастире у Црној Гори и у Босни и Херцеговини.
"Срби не живе само у Србији, кад Србин каже, ајде дођи код нас, то није само у Србији, позвали су ме пријатељи који живе у Бањалуци. Хоћу да видим какве су тамо фреске, цркве, шта тамо има. Хоћу да знам. Такође, планирам да сликам са монахињама у манастиру Кончуљ, јапанским акварел бојама. Причала сам им о томе, јапанске боје су нешто посебно, оне хоће да виде, тако да, имам пуно планова".
Упитана шта јој највише недостаје из Србије одговара - литургија и загрљај њених српскх мама.
"Литургија у манастиру Ђурђеви Ступови која се одржава скоро свако јутро, звук црквених звона, кандила и мирис тамјана, свештеничка молитва за певницом и сјај јутарњег сунца, веома су лепи. Мењају се сваког дана, па је свако јутро сусрет који се дешава једном у животу. Све је било прелепо и све сам то понела са собом. Имам српске маме, свуда у Србији, па ми много недостају њихови загрљаји. Љубав српских мама је широка, тиха, дубока, она је као Тихи океан, а то је мени јако важно".
Са мати Харитином, игуманијом Пећке Патријаршије, Шимада је обишла све манастире на Косову и Метохији.

Нови живот Вазнесењске цркве

И наша држава препознала је рад њеног професора Сузикија Мичитаке Саве, одликован је Орденом српске заставе трежег степена. Он и наша саговорница успели да добију новац, 24 хиљаде долара, за обнову фресака у Ђурђевим Ступовима, али то није једини пројекат.
"Прошле године смо завршили обнову цркве Вазнесења Господњег у Великом Крчимиру, добили смо 25 хиљада евра. То је жеља нашег великог пријатеља академика Гојка Суботића из Српске академије наука и уметности. Он је позвао јапанске истраживаче да обнове ту цркву у источној Србији. Написаћу научни рад на српском језику о томе ове године".
Амбасадорка Србије у Јапану Александра Ковач више пута их је угостила у нашем дипломатском представништву, а одлучила је и да организује и изложбу фотографија Саћи Шимаде из Србије у Токију, где је такоже одржала два предавања.
"Такође је позивала моје спонзоре у амбасаду Србије да им се захвали на донацијама. То је веома важно, амбасадорка је веома заинтересована за моје активности , јако ми је драго због тога. Таква сарадња сада траје већ десет година, па могу да кажем и да смо пријатељице", закључује Шимада.
"Једва чекам да се вратим у Србију, да загрлим своје српске мајке".
Коментар