Непознате компоненте малтера који је коришћен за подизање ладошких цркви из 12. века утврђене су уз помоћ оптичко-електронског полиполаризационог система, наводе научници Института за историју материјалне културе Руске академије наука, а резултати истраживања објављени су у часопису „Археолошке вести“.
Цркве, као што су Успенска (1114 – 1116.), Климентовска (1153.), Никољска (1160.) и Георгијевска (1164.), убрајају се у најдревније храмове на територији савремене Русије.
Без обзира на најезду Швеђана у 12. веку, у периоду „Смутног времена“, поједине грађевине су до данас очувале своје древне конструкције, прича настојник Староладошког никољског мушког манастира, игуман Филарет.
„Можемо да претпоставимо да је архитектура древних манастира подразумевала и заштитну функцију. Не може се рећи прецизно, али у време напада Швеђана почетком 12. века монаси Никољског манастира су могли по неколико дана да бране светиње. Данас није потпуно јасно како су управо у 12. веку, уз скромне техничке могућности и сталну претњу од најезда, градитељи подизали такве храмове“, наводи игуман.
Због тога научници више деценија трагају за новим знањима о особеностима древноруског зидарства. Ипак, истраживачка база раније није омогућавала да се добију подаци о свим компонентама и рецептури градитељских материјала 12. века, прича виша научна сарадница лабораторије за археолошку технологију Института за историју материјалне културе Руске академије наука Јелена Медникова.
Стицање знања о прошлости омогућио је оптичко-електронски полиполаризациони систем, који је израдио руски инжењер Вадим Куликов почетком двехиљадитих.
Тај систем омогућава да се утврди састав предмета на основу светлости коју емитује. Технологија омогућава да се изучавају микрофрагменти, компујетрски увећани и по 550 пута.
„На основу фрагмената главних ладошких храмова и Климентове куле открили смо да су једна од најважнијих компоненти малтера биле млевене шкољке с остацима мекушаца. Они су посебно богати калцијумом, као и креч, основа раствора, што је знатно повећавало чврстину грађевина“, додаје Медникова.
Издробљене шкољке стварале су додатне центре кристализације, а беланчевина конхиолин коју оне садрже, успоравала је пропадање читавог састава у алкалној средини. Истовремено, месо мекушаца давало је материјалу пластичност, наводи научница.
Она је прецизирала да је недалеко од Старе Ладоге, у насељу Књажишче, био кречњачки пешчар, одакле су довозили сировине. Високо квалитетну опеку довозили су из Новгорода, једног од главних центара архитектуре у древна времена.
Опека није била једнобразна, тако да су у Цркви Георгија постојали и црвени и тамносиви примерци. Неки су, како се претпоставља, поцрнели од сагоревања органских материја, сматра научница.
Истовремено, примерци из темеља Никољске цркве имали су другачију, светло наранџасту нијансу. У њиховом саставу је много више здробљених шкољки и мекушаца него у примерцима из других цркава.
Научници претпостављају да је током неколико векова ладошка технологија изградње остала непромењена. Градитељи су касније, вероватно, почели чешће да користе цемент и песак уместо дробљених шкољки, наводи Медникова.
Стручњаци Института планирају да ове године детаљније проуче споменике Новгорода и других древних градова Русије. Циљ истраживача јесте да утврде када је тачно у архитектури древне Русије промењен састав малтера и како је то утицало на квалитет здања послемонголског периода руске историје.