Тако се чува душа државе: Српкиња у метохијском Сребрном грлу упорно "ископава" невидљиво благо

Она је студент српског језика и књижевности у Косовској Митровици, има 20 година. За Спутњик каже да се за овај факултет определила зато што јако воли свој матерњи језик. Још од десете године је тога свесна, тако да је љубав била пресудна када је бирала факултет.

„Сматрам да је изузетно важно неговати језик и језичку културу. Увек ме је испуњавала љубав према писању, читању, према књижевности, писаној речи генерално. Све мање студената се одлучује за мој факултет, желела сам да дам допринос неговању нашег српског језика. И наставнички позив ми је деловао изузетно привлачно“, каже.

У њеном селу које је било центар краја још у 13. веку, свуда су трагови богате историје, у цркви Ваведења сачуван је попис имовине јеромонаха Саве из 1596. године, на њему 17 књига. Ту су и трагови цркве Св. Николе. Остаци цркве Светог Арханђела, у дворишту албанске куће. Остаци цркве Св. Јована под Брдом где и сада сељаци доносе суд са водом да преноћи, а кући га носе као свету водицу.

Плодна метохијска долина у којој се у албанском окружењу налази српско село Суво Грло.

Јовану је, поред свега овог, заинтригирало благо које није могуће видети, жива реч, коју треба сачувати од заборава. Деда јој је од најранијег детињства причао како се некад живело у селу кога је бог сместио у невероватну лепоту.

„Причао је бајке, различите приповетке, говорио о песмама које су се некада певале. Увек ми се враћају те слике... Кад би нестало струје, седимо крај ватре, чује се пуцкетање, а дека оним својим умилним гласом говори о томе како се некада живело и запева покоју песму. Нисам то посматрала на начин на који сам почела кад сам отишла на студије. Када сам се први пут сусрела са народном књижевношћу као предметом, то је за мене било откровење. То ми је отворило очи, схватила сам да је неопходно сачувати све од заборава“.

Утихнуле песме уз које су се деца рађала

Прве песме ова девојка из Метохије забележила је у свом селу, прво ставила на папир све што је чула од деде. Биле су то углавном лирске, љубавне песме. Затим је закуцала на врата комшија, кад је и њихово благо записала у свеску, упутила се код непознатих, па и у друго село. Били су неповерљиви.

„Нису знали какве су ми намере, било им је чудно како тако млада особа тражи да јој причају о својој младости, о животу, како се некада радило, како се певало, како су се деца рађала, како су се некада подизала. Али када виде да имате добре намере и да вас заиста интересује то што ће рећи, полако крену да се присећају свега, онда и стихови сами навиру. Склапа се слика једног времена које је некада постојало, као да је био други свет који се сада назире у траговима“, каже ова студенткиња.

Јованин деда Чедомир Томашевић, њен први извор народног блага.

Она прича такве песме знају углавном старији људи, баке и деке, млађи слабо, ни сама није знала да оне постоје, да их има толико. Али није то једино што је мучи:

„Некада су се те песме певале на славама, на саборима, јер некада то је било једино место где су се млади окупљали, где су могли да упознају једни друге, где су се рађале и прве љубави, где су се и бракови договарали, али данас се, нажалост, више не певају“.

Песма као повратак коренима

Јована жали што тренутно због факултета није у могућности да редовно одлази на терен и сакупља грађу, али благо чува и нада се да ће га изнети на светлост дана. Да ће што више људи моћи да га прочита, али и да ће се једног дана поново нека од тих песама запевати.

Једна од песама које је Јована забележила у свом крају.

„Мислим да би било неопходно да се вратимо тој традицији, да се вратимо својим коренима, јер то је део нашег националног идентитета. Некада су се људи рађали и умирали уз песму, некада су радили уз песму. Некада није прошао дан, а да не запевају. Данас су прилике другачије, људи су намрштени, ретко се види осмех на њиховим лицима, а мислим да им све то фали, јер песма је саставни део људског живота“.

У њеном крају нема Културно – уметничког друштва које би песме певало, али су на добром месту, у сефу, чува их њен факултет у Косовској Митровици, предала их је као грађу која прати један од испита.

Јованин велики план

Ова девојка има и велики план, када дипломира, кренуће по народне умотворине широм Косова и Метохије. Жели да изда збирку песама.

„Надам се да ћу и за пет, десет година бити срећна, да ћу бити овде, у свом селу у Метохији, ту сам рођена, желим да то заувек остане део мене. Али где год се нашла, моја душа ће увек боравити у мом Сувом Грлу, у мојој Метохији“, каже Јована Томашевић и на крају разговора за Спутњик открива да и сама пише поезију.

Мештани Сувог Грла, село се помиње крајем 13. и у 14. веку као средиште „Сухогрлске земље“ у повељама краља Милутина којима је прилаже прво манастиру Св. Николе Дабарског код Прибоја, а потом манастиру Бањска.