Реч је о адаптацији једног од најзначајнијих дела савремене српске књижевности, објављеног 1985. године, у коме се преплићу породична и друштвена драма једне епохе.
Митска прошлост није вреднија од садашњице
Kроз судбину породице београдских интелектуалаца Медаковић, у периоду од 1890. до краја Другог светског рата, један од наших најзначајнијих драмских писаца даје приказ тадашње српске историје, из перспективе грађанске елите тог времена.
„У фокусу представе биће управо оно што нас на тематском плану јасно опомиње: да конзервативни идеолошко – политичко - културолошки наратив затвореног друштва и наратив оног другог, либерално отвореног друштва, обликују нашу цивилизацију одувек. Ми не живимо нажалост ништа посебно ново, али сведочимо томе наново да митска прошлост није вреднија од садашњице, а још мање од будућности, да идентитет није нешто заувек дато и у камену обликовано, а за шта га проглашавају ултратрадиционалисти, баш као што није ни оно лако променљиво и конфекцијско у шта верују ултралиберали“, каже редитељ Вељко Мићуновић.
Очеви и оци обитавају око нас непрестано
Роман „Очеви и оци”, проткан изузетним емоционалним набојем, синтетизује национално искуство и успоставља рационалан поглед према корпусу тема које се најчешће јављају у промишљању статуса српске реалне и митске ситуације.
Из крхотина сећања Стевана Медаковића
© Фото : Спутњику уступило Народно позориште/Небојша Бабић
Иако не прихвата романтизовање прошлости, Селенић такву прошлост не презире, нити је оспорава.
„Из крхотина сећања Стевана Медаковића гледају нас, наше располућености, угрожене интиме, породични расколи и отуђивања. Указује се и једно суштинско неразумевање различитости, па било оно на нивоу базичног по националности или по питању пуко идеолошког. У немогућности отклона, зарад непрестаног ископавања и прекопавања историје, очеви и оци, обитавају око нас непрестано - подсећају, прогоне надзиру и опомињу, док се, уједно, испостављају очигледнима наши унутрашњи егзили, болне заробљености и осећање кривице које теглимо до дана данашњег“, истиче Мићуновић.
У уметничком тиму представе су Ката Ђермати (драматург), Зорана Петров (сценограф), Марија Марковић (костимограф), Невена Глушица (композитор), Љиљана Мркић Поповић (сценски говор) и Јасна Сарамандић (асистент сцеографа).
Очеви и оци подсећају, прогоне надзиру опомињу
© Фото : Спутњику уступило Народно позориште/Небојша Бабић
Играју Милош Ђорђевић (Милутин Медаковић), Никола Ракочевић (Стеван Медаковић), Александар Вучковић (Михајло Медаковић), Вања Ејдус (Елизабета Медаковић), Вања Милачић (Рахела Блејк), Сена Ђоровић (Нанка), Ива Милановић (Јелена)...
„Очеви и оци“ Атељеа 212
Селенићев роман, упркос свом значају, није доживео много инсценација.
Памти се продукција Атељеа 212, премијерно изведена 20. априла 1990. године у Народном позоришту у Сомбору, пошто је тада још увек била у току адаптација позоришне зграде у улици Лоле Рибара.
У Београду је премијера у новој згради била 5. јуна 1992. године.
Представу је режирао Зоран Ратковић, драматизациу урадио Ненад Прокић, а публика се сећа Ђузе Стојиљковића као Стевана Медаковића, Тање Бошковић као Елизабете, Тихомира Станића као младог Стевана и игре великог ансамбла Атеље 212.
„Очеви и оци“ играни су до новембра 2000. године и доживели 144 извођења.