Ово за Спутњик поводом почетка суђења вођама тзв. ОВК каже Верица Томановић, супруга чувеног приштинског хирурга Андрије Томановића и додаје:
„Истину и правду о његовој судбини очекујем 24 године. Нико није одговарао за злочине. Очекујем да ће суд макар бити компетентан да то реши, да сазнам шта се десило“.
Андрија Томановић, управник Хируршке клинике КБЦ-а и професор Медицинског факултета у Приштини отет је 24. јуна 1999. године у 13 сати. Пре тога се јавио да креће кући, после разговора које је имао у деканату. Иако је већ владао хаос, а добијао је и анонимне претње, остао је у Приштини са својим пацијентима, имао је обећања мировњака да ће бити безбедан.
„Кренуо је ка главној капији, ту су га сачекала нека кола. Насилно су га одвели. Од тада све време живим у неизвесности, не знам где је. Од првог дана покушавала сам на све начине да дођем до тог сазнања. Од када се јавио ћерки да креће кући, ми смо окретали телефон стана, није га било до касно у ноћ. Звала сам родбину која је још била у Приштини, његове колеге, нико није знао да ми каже где је. Ујутро сам позвала болници, рекли су да није дошао на посао. Имала сам контакте и са тим британским поручником који је преузео руковођење болницом, и он је рекао да не зна где је“, присећа се Томановићева.
"Пријатељи" Албанци ћуте
О нестанку супруга ујутро је обавестила полицију Кфора и Међународни комитет Црвеног крста, наш Црвени крст, коме је њен супруг у једном периоду био и председник. Обавестила је и све остале институције, узалудно.
„Писала сам писма, на хиљаде писама сам послала на све адресе, одговор никад у писменој форми нисам добила. Та неизвесност траје и дан данас“.
Верица Томановић, супруга Андрије Томановића отетог 24. јуна 1999.
© Фото : Спутњику уступио Прес центар УНС
До многих породица отетих тих дана на Косову и Метохији долазиле су гласине, да су виђени и на северу Албаније, али она не жели да верује у информације које нису потврђене. Нада се да је суђење у Хагу прилика да се нешто ипак коначно сазна, јер они који сигурно знају шта се десило, ћуте.
„Ми смо имали хиљаде и хиљаде пријатеља, ја сам рођена у Приштини. Он је имао много пријатеља, много пацијената Албанаца који су спасени захваљујући њему. Његова стручност и високи квалитет рада су били доказани, сви су желели да он буде главни када се лече. Не знам како некоме од тих пацијената није прорадила савест, да каже породици шта му се догодило и где се он сада налази. Верујем да многи знају шта се Андрији десило, претпостављам да се плаше да кажу.“, додаје жена која дели судбину са члановима Удружења киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији.
Истину крију у фијокама
Она је и председник Удружења, додаје да су породице дуго времена очекивале истину о судбинама најмилијих. Очекивали су и правду, до данас те правде није било, нико није одговарао за злочине које је починио.
„Очекујем да ће суд бити потпуно компетентан да реши ову ситуацију око информација, јер ако су обавештени о многим дешавањима, треба и да обавесте јавност о свему томе, посебно наше породице које живе 24 године, у мраку. Живе у патњи, у тузи, у неизвесности која је гора од било какве истине. Ми стално очекујемо да се та истина саопшти породицама, а не да се крије у фијокама. Многе мисије су сакриле документацију, нису је дале на увид Међународном комитету Црвеног крста који сада обједињује све те податке и сарађује са судом у Хагу“.
Хирург Андрија Томановић, иако је добијао анонимне претње, остао је уз своје пацијенте, отет је 24. јуна 1999. године.
© Фото : Спутњику уступила Верица Томановић
Додатни злочин према породицама
Томановићева додаје и да је очекивала да реагују и поједине земље, да буду одговорне и пруже податке које имају, јер су и Србе и Албанце штитиле организоване војне јединице. Не верује да нико од 50 хиљада припадника Кфора није ништа видео.
„Да ли је могуће да ниједан војник није знао за тајне затворе, да ли је могуће да они не знају ко је Андрија Томановић, он је био прва личност у Приштини. Два дана после његовог нестанка хиљаде људи почеле су да напуштају град, можда је његова отмица била везна за организовано етничко чишћење косовско – метохијског простора“.
Наша саговорница каже да не може да говори о евентуалној праведној пресуди Спрецијализованих већа Косова, верује да нема права да о томе говори, да процењује рад суда. Она, каже, може да говори само испред породица. Праве нема, али породице би биле мирније ако би суд макар дао информације које ће их донекле умирити.
„То очекујем од међународне заједнице која је била гарант мира на Космету, обећавала да ће заштитити сав народ на Косову и Метохији, Албанце и Србе. Мој Андрија није хтео да иде из болнице, он је хтео да настави свој хуманитарни рад, да лечи људе, зато је и дошао у Приштину. Да о њему нико једну реч не проговори и не каже породици, то је додатни злочин“.