Нико није равнодушан према својој земљи, па ни онај који је напусти

Издавачка кућа „Доказ“ недавно је објавила Вранешов дебитантски роман „Девојачка соба“, причу о новим почецима, покушајима да се састави живот и поново пронађе његов смисао.

- Дуго сам сматрао да не би требало да залазим у прозу. Можда због тога што се дуго нисам бавио писањем драма и сценарија па сам се вратио томе пре пет година. Мислио сам не пишем довољно ни у својој бранши, зашто бих се ширио тамо где не припадам? Онда се у мојој глави склопила прича коју сам видео као роман.

- Пре три године сам се преселио у Енглеску тако да немам ни близу ту врсту искуства дугог одсуства. С друге стране, пресељење вам да неки специфичан угао, почнете да резимирате сопствени живот, нужно се отварају нека питања о којима нисте размишљали претходних 10-15 година. У тим првим месецима мог боравка у Бристолу, у суочавању са неким најједноставнијим стварима – како започети живот на неком новом месту – запитао сам се како би то изгледало неком ко долази у Београд да то исто уради. Немам довољно увида како би странцу то изгледало па се родила идеја да пишем о некоме ко је истовремено и домаћин и гост у Београду. Када 30 година, као мој јунак, не долазите у своју земљу, ви више нисте домаћин, а не можете никад да будете гост. Моје пресељење је био окидач, а инспирацију сам црпео из мигрантских прича које сам слушао у Бристолу или од својих пријатеља који су деценије провели у иностранству.

- Разноврсне. Мале земље често имају велики број људи који их напусте у некој фази живота, а у земљама које су на турбулентном геополитичком подручју као Србија, имају још више. Људи су овде стотинама година уназад одлазили из различитих разлога, нарочито последњих деценија. Мигрантске приче су заиста шарене. Неко је отишао зато што је морао, неко је био истеран, неко зато што му није била довољно велика сцена за амбиције које је имао и сматрао је да треба да се нађе тамо где може да оствари свој потенцијал, а неко је отишао само да проба нешто ново. У складу са тим и емоције су различито обојене. Оно што је свима заједничко јесте да нико није равнодушан према својој земљи и родном граду. Увек постоји нешто што је остало овде, што их копка због чега се врате у неком тренутку свог живота. Мало је оних који се никада не врате. У случају мог јунака, он је морао да оде, на неки начин је би принуђен и дуго није могао да се врати тако да су му остали неразрешени односи са породицом и пријатељима - дугачки прекид који је онда дошао на наплату.

- И једно и друго. Мој јунак има педесетак година и жели да пронађе нови живот, да проживи оно што сматра да му је одузето. Када не својом вољом напустите неки простор, остане осећај да вам је неко нешто отео, да вам је узета младост. И он се враћа да проба то да надокнади, да проживи на начин на који сматра да треба и да му припада. Међутим, можемо да пробамо да се обрачунамо са прошлошћу, али не можемо да је променимо поготово ако су у питању односи са људима који више нису живи.

- Његова очекивања су обојена утисцима које је могао путем интернета и друштвених мрежа да стекне. Након 2000. људи у иностранству више нису били толико одсечени. Он долази са неком идејом како Београд изгледа, има контакте са неколико људи, али се све мења када стигне у град.

- Београд се много мења као главни град. Када прођете улицама запазићете нове зграде, али изазови које Београд ставља пред своје становнике не мењају се толико. У последњих 30 година то су веома сличне борбе, унутрашње и спољашње које се понављају и иду у неким циклусима - какав ћете живот водити у овом граду, колико ћете бити активни учесник у његовом животу, да ли вас један велеград и све што он носи испуњава или вам то смета… Велики је број људи који континуирано долази, некоме то све страшно смета, а неко то сматра шармом. Ти контрасти које Београд има, као спој Истока и Запада, преплављују сваког. Све су то дилеме и појаве које остају.

- Тако је. Покушао сам да своја запажања о променама прикажем на начин који не доноси никакву пресуду, већ нуди читаоцу моје увиде кроз главног јунака. Свако наспрам свог доживљаја Београда, без обзира да ли живи у њему или је из њега отишао, може да оформи свој суд о свему томе. Ја сам покушао, у роману, да се завучем у разне делове града, да прикажем и оно што сматрамо старим Београдом и оно што данас настаје, за људе из прошлости и за људе из садашњости, за оне који су се склонили и оне који активно у његовом животу учествују. Мој јунак је неутралан тако да мој приказ Београда оставља довољно простора да свако може да учита оно што жели.

- Пошто нисам давно отишао, не могу да кажем да се моје виђење Београда много променило. Само што ја сада живим у малом граду који је врло уређен, миран, где је живот јако добро организован, тако да је мој први утисак приликом доласка у Београд велика количина нервозе. Не могу да просудим да ли је то реалност или мој субјективни доживљај, јер у крају у коме ја живим после 20 часова нећете видети никог осим лисица.

- Девојачка соба представља тај проток времена и промене. То је она собица у београдским салонским становима, у зградама пре Другог светског рата, у којој је боравила послуга. То су веома мале собе од четири квадрата. Онда се мењала култура становања и друштвено - политичке околности па једно време су се такви станови делили и у њима је становало више породица па је и у тој соби боравило више од једне особе. Касније неке породице су успеле да такве станове узму за себе па је та соба била за њихово дете у тинејџерском периоду. Данас неко у томе види спасоносни извор прихода и издаје ту собу као посебну стамбену јединицу. Девојачка соба осликава развој друштва. Ако бисте посматрали један стан око Калемегдана, видели бисте шта се у њему све догодило у протеклих сто година.

- Доста је тешко. Велики су ломови у људима ако покушају да исправе оно што је било у прошлости. Исход те борбе не може бити победа, може бити само нека врста проналажења сопственог мира са прошлошћу и здравијег погледа ка будућности.

- Иницијално нисам о томе размишљао, али има доста гласова који кажу да би то био леп филм или серија. Пре месец дана сам читао последњу руку рукописа, тако да је та прича још веома близу мене. Могуће да ћу са неком дистанцом и ја видети то као филм.

- За њега је то било лепо искуство. Не бих рекао да је звезда. Нисмо никада волели да то тако називамо. Деца не треба да буду звезде. Из угла родитеља, то не подржавам, али драго ми је што је два и по месеца имао висок ниво радне етике. Ниједном се није десило да се пробуди и каже - ја не могу, нећу, мрзи ме - свестан да огромна екипа зависи од њега. Мислим да је то важна лекција коју није рано добити ни са 12 година колико је имао када је снимао филм. Ми га учимо да све дође и прође, да нема старе славе, да је важно наћи шта те испуњава. Бави се и даље помало глумом у Енглеској. Једном недељно одлази у бристолско позориште, има радионице и ужива у томе. Најважније је да њему то прија.

- Имам неку причу у глави која ће свој пут пре пронаћи у прози. Ја радим на специфичан начин. Писање је за мене одлазак у изолацију на недељу или две и себи сам већ заказао крај јуна када ћу покушати да на екран или папир прнесем то што ми се кува у глави.