КУЛТУРА

Песник људске топлине који је припитомио свет:У САНУ уручене награде са именом великог Бранка Ћопића

Наградa из Фонда Задужбине Бранка Ћопића за дела високе уметничке вредности уручена је данас у Српској академији наука и уметности, Селимиру Радуловићу за збирку песама „Седам малих дрхтаја“ и Слободану Мандићу за роман „Регина Панонија“.
Sputnik
Трећи лауреат Алек Вукадиновић, који је награђен за збирку песама „Под прозором мојим океан зелени“ није присуствовао свечаности у Салону САНУ.

Алек Вукадиновић - ноћни ткалац загледан у тмину

Академик Милосав Тешић је о Вукадиновићевој збирци истакао да се то песничко дело доживљава као „складно обликована мелодијска поема, у којој се у новим благозвучним тоновима обнављају и варирају његови ранији песнички мотиви и типично његове песничке слике, заокружене небеским пројекцијама с кореном у земаљским егзистенцијалним тескобама, односно у оном што првенствено у духовно-сазнајном смислу онеспокојава човека“.
Приметио је Тешић у Вукадиновићевим песмама контраст светлог и тамног, јадило и црнило збиље супростављене слици срећних дана, узнесену апотеозу летњим пејзажима под небеском пучином, упитаност пред смислом и нерешивим тајнама постојања, заокупљеност релацијом Бог и песник…
Милосав Тешић
У најновијој збирци „Под прозором мојим океан зелени“ и надаље, нагласио је Тешић, „аутентично пева Ноћни ткалац загледан у тмину“.

Селимир Радуловић – Доказ да је поезија изнад истине

Говорећи о песнику Селимиру Радуловићу као „једном од најучљивијих и најмаркантнијих обновитеља српског духовног песништва нашег времена“, академик Матија Бећковић се присетио времена када је „Бог писан малим словом, а реч свети стављана под знаке навода“, када је Бранко Ћопић посведочио да је „комесар саопштио да Бога више нема“ и када је УДБА саслушавала писца Миладина Ћулафића зато што је ученицима Гимназије у Младеновцу препоручивао да читају Соломонову „Песму над песмама“.

„У Библији нема појмова попут - можда, ако се тако може рећи, хајде да кажемо ма шта то значило – и сличних околишних израза. Вера се не погађа. Тих појмова нема ни код песника Селимира Радуловића. Његово плодоносно читање, друкчије разумевање и ново доживљавање оне једине књиге, од које су настале све остале, још је један доказ да је поезија изнад истине, науке и филозофије. Молитва нема другог циља него да потврди човеково постојање“, оценио је Бећковић.

Ћопићев наслутио апокалиптичну неман са косом

Селимир Радуловић се, захваливши на награди, поклонио Бранку Ћопићу, „ведром смејачу и засмејачу“, чија је „готово свака књига маштено врело које нас упућује ка чудесним крајолицима детињства и невиности“.
Подсетио је Радуловић на унука и деду у Ћопићевој „Башти сљезове боје“ који у савршеном сагласју верују да је лисица црвена, а вук зелен, те да је учитељица која то оспорава обична шишкавица, али и на детаљ из пролога те збирке прича који сведочи о Ћопићевом далекометном продору ка невеселој слици савременог човека и света:
„Он, наиме, вели да је наслутио неку апокалиптичну неман с косом смрти, питајући се ко су ти тамни џелати у људском лику, те да ли, и њега, чека исти крај у свету којим језди куга с косом. Помиње, још, и црне коње и црне коњанике, те ноћне и дневне вампире, сећајући се лирских кристализација Федерика Гарсије Лорке – Црни су им коњи, црне потковице. Рекло би се да је Ћопић, у другој половини прошлог века, обелодањујући страшне знаке савремености, указао на она њена осетљива места која су је водила све до данас. Могу да замислим како би се он, данас, у икумени која је у пламену, подсмевао свим таласима, животним, гледајући на оно што се не види, а не на оно што се види. Том и таквом Ћопићу клањам се и овога часа“.
Селимир Радуловић и Матија Бећковић

Зрелост опсесија романа Слободана Мандића

Зрелост, односно зријевање, зрење је главна опсесија романа „Регина Панонија“ Слободана Мандића, приметио је дописни члан САНУ Јован Делић:
„Не можемо да се не сетимо вечног Толстоја и његове трилогије – Детињство, Дечаштво, Младост, па и Данила Киша – Рани јади, Башта, пепео, Пешчаник. Ма колико Мандић не личио ни на једног од њих двојице, драма зрења дочарана из субјективне перспективе, заједничка је свој тројици, а тиме је већ створен контекст у који пада Мандићева трилогија“.
Делић је констатовао да је Мандић оригиналан и необичан модеран писац који ни издалека нема онај статус у српској књижевности који његове књиге заслужују те да у роману „Регина Панонија“ настоји да обухвати сву разноврсност и пребогату стварност.
Слободан Мандић и Јован Делић

Слободан Мандић – Шездесет лета са Ћопићем

Мандић је рекао да је са Бранком Ћопићем одавно повезан:
„Када сам за стихове које сам као основац срицао награђен књигом и дипломом дечјег часописа 'Змај', с потписом Бранка Ћопића, тај несвакидашњи доживљај постао је тајни додатак детињству и сновима. Од тада до данашњег сусрета с Ћопићем протекло је више од шездесет лета. Читао сам га откако ми је отац предао 'тридесет слова и њима свет', затекли смо га заједно с народном епиком и 'Горским вијенцом' у окружењу у коме смо прогледали, нарочито му се враћајући у студеним данима, како би наш писац рекао, рогатим временима“.
Као читалац и писац Мандић је код Ћопића нашао две неисцрпне теме које га надахњују – детињство и колонизацију:
„Радост што безазленост постоји и сета што она наилази на ненаклоњену и сурову стварност, нераздвојиве су у Ћопићевој причи о времену и људима. Упркос свему, овај песник, као да припитомљује свет, непрекидно открива искру људске топлине и налази трен који ваља зауставити и уграбити испред пролазности. Бранко Ћопић је поуздан доказ да златно доба није тек сан, да нисмо само сањали него и живели. Само се треба сетити“.
КУЛТУРА
Записано у вечности: Матији Бећковићу Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије
Коментар