МОЈА ПРИЧА

Српски је трчати! Човек кога је животни велеобрт научио како до циља

Одлучио је да трчи деценију после спортске повреде, али му је констатована озбиљна промена на мозгу и препоручено да мирује. Послушао је себе, почео да трчи и открио нови свет, ново биће у себи. Сада је носилац три титуле првака Србије у маратону, оборио је и државни рекорд у ултрамаратону. Трчање је моја нова вера, каже за Спутњик Иван Мишкељин.
Sputnik
Данас има 46 година и не престаје да трчи. Увек је био спортски оријентисан, највише тренирао атлетику, уз савете олимпијца Фрање Михалића. Када је после паузе због повреде пожелео да трчи, лекари су рекли да, ако баш мора да тренира, изабере неки мање напоран спорт.
"На факултету сам пао у несвест, констатована је циста, када сам сазнао шта је у питању, није ми било свеједно, међутим, дубоко у себи сам знао да та циста није главни проблем. Знао сам и да трчање не представља проблем, и поред тога што су ме лекари упозоравали. Знао сам да мени трчање може само добро да учини. Веровао сам у то, дубоко", каже Мишкељин и додаје да човек понекад треба да слуша, ослушкује само себе.

Трчање као ново рођење

Трчао је, прво лагано, а касније све дуже и енергичније. Схватио је да је његово трчање, његово поновно рођење. Данас трчи истим темпом, професор је физичке културе у једној школи у Београду, тренер у Атлетском клубу "21. Мај", где тренирају и његова деца.
"Трчањем откријете нешто што вам даје велико задовољство у животу, што вас дисциплинује, што вас мења у бити. На неки начин се осетите и посебним, јер кад тренирате трчање, кад озбиљно кренете да тренирате шест пута недељно, припремате се за неку трку, улазите у стање тркачког аскетизма. То значи да сте потпуно ограничили многе друге ствари и посветли то трчању".
Он зна да ће ова тврдња онима који никада нису потрчали деловати чудно, али додаје да је трчање постало његова нова вера, а спортска форма попут божанства, јер кад у нешто верујете искрено, ту нема фолирања, живите за то. Трчање је за овог маратонца као молитва.
"Трчање је попут нирване, нисам само ја, многи људи су то осетили. Ја сам то осетио на две трке, у Скопљу и на Београдском маратону 2015. године. Када видите да тркач који протрчава циљну линију плаче и смеје се истовремено, онда знате да се у њему догодила промена. Доживео је нирвану која је оставила трајну промену на њега, на боље".

Ултрамаратон, знак зрелости

Тркачка зрелост из маратона га је увела у ултрамаратон, дисциплину код нас недовољно познату, а разликује се од места где се одржава. Трке су и дупло дуже од маратона, а постоје и оне у којима се тркач на дуге стазе бори 6, 12, 24 или 48 сати. Мишкељин је сјајан маратонац, па му најбоље иде ултрамаратон од 50 километара.
Иван Мишкељин верује да права трка, права прича, почиње тек када маратонац прође кроз циљ.
Слаже се да овакве трке померају границе људског тела и ума, да су ултрамаратонци модерни гладијатори које људи гледају удобно смештени на каучу, али подсећа да је биолошки потенцијал човека предодређен за дуго трчање, да су наши преци у праисторији дневно прелазили до 50 километара, да би преживели.
Технологија нам је све олакшала, све ћемо се мање кретати, овај спортиста сматра да ће нас то уништити, јер је људски организам инертан - што се мање креће, тражи још мање:
„Главна болест данашњег времена је депресија. На њу управо трчањем можете много да утичете. Човек је предодређен за трчање, ако му се не вратимо, будуће генерације ће имати велике психолошке проблеме. Срби имају сјајан биолошки потенцијал, наши су са села, кретали су се. Најбољи тркачи су афричког порекла, тамо је и пронађен најстарији човек. Кад трчимо, ми успостављамо везу са тим нашим прецима, враћамо се изворима, враћамо се искону".
Мишкељин додаје да се многима се не излази кад погледају кроз прозор и виде да је облачно, а управо тада треба изаћи напоље, ићи у сусрет времену, тренирати, трчати. Човек се много боље осећа, а облачно време доживи као свако друго.
„За тркача нема лошег времена, само лоше опреме. Ја сам најздравији зими, јер организам подиже одбрану кад се трчи напољу, по хладноћи. Организам у стању шока се брани, ствара заштиту, имунитет. То се зове челичење".
Отац га прати готово на свакој трци, он је и званични фотограф овог прослављеног спортисте.

Достојевски као Стари и Нови завет

Везе са Русијом јако су важан део живота овог врхунског спортисте, труди се да му дух прати тело, воли да чита, посебно руске класике. Каже да не може да схвати да неко не воли Русију и руску културу, музику и књижевност. Сестра му је читала поезију док су били деца, а „Злочин и казна“ и „Идиот“ су за њега као Стари и Нови завет.
"Често из те књижевности, кад ми је тешко на трци, извлачим неку додатну енергију, из духа, јер маратон не трчи само тело, он је 70 одсто ствар духа и ума, а остатак је физички тренинг. Моје презиме доста подсећа на руско, а имам и неке "руске корене", моји су преци били граничари на Поморишкој граници, Срби који су чували аустријско царство. Када се граница расформирала, део њих је прешао у садашњу Украјину, основали су Славеносербију, а други на други крај, у Меленце".
Ништа у његовом животу што има везе са Русијом није случајно, деци је дао имена по иконописцу и јунаку романа Достојевског. На Светском првенству у планинском трчању на Копаонику, представио се са породицом, на руском, колеги из репрезентације Русије:
„Рекао сам, ја сам Иван, ово је моја супруга Ивана, синови, Андреј и Аљоша. Рус је рекао, "как дома", као код куће“, присећа се Мишкељин док из џепа вади усну хармонику да свира руске мелодије.
Прошлог викенда није трчао на Београдском маратону, отпутовао је у Италију, на ултрамаратон од 50 километара, у околину Болоње. У циљ напорне, брдовите стазе, утрчао је 146., од 1300 тркача.
Аутор је књиге „Трка у мојој глави", његов мото је да се трка не завршава преласком циљне линије, већ управо тада права прича почиње. Испричао је своју, како би и читалац пожелео да трчи и врати се искону, да би преживео.
Са супругом Иваном - Мишкељин има велику подршку породице без које не би постизао овакве резултате
Коментар