Недавна истраживања јавног мњења у Француској показују да би Марин ле Пен глатко победила Емануела Макрона да се данас организују избори, са 55 према 45 одсто гласова. Победила би и у првом кругу, где би освојила 31 одсто, наспрам 23, колико се предвиђа актуелном шефу државе. На трећем месту би био лидер крајње левице Жан-Лик Меланшон, са 18,5 одсто.
И актуелни француски председник Макрон, који је Лепеневу два пута поразио на председничким изборима, свестан је да ће она доћи на власт „под условом да се садашња тенденција политичког безизлаза настави“.
„Марин ле Пен ће успети, ако не будемо знали како да одговоримо на изазове у земљи и ако успоставимо навику лажи и негирања стварности“, изјавио је Макрон за „Паризјен“.
Узлет Лепенове на крилима кризе
Популарност Марин Ле Пен последица је тренутног великог нерасположења у Француској које генерисано превасходно, али не искључиво, пензионом реформом што је изазвало вишемесечну кризу којом је политичка супстанца Емануела Макрона поприлично истањена, каже за Спутњик сарадник Института за политичке студије Душан Гујаничић.
Да ствар буде још парадоксалнија, пензиона реформа је једна од ретких конкретних мера које је Макрон најавио у својој предизборној кампањи, али очигледно ни он није очекивао толики отпор грађана Француске.
„У сваком случају, Марин Ле Пен за сада има одређене политичке користи од ове кризе што је негде и логично с обзиром да је опозицији, по правилу у свим земљама, па и Француској, лакше у време великих политичких криза. Са друге стране, важно је рећи да се Макрон неће кандидовати на следећим председничким изборима јер му француски устав то не дозвољава. Први следећи тест где би Марин ле Пен могла да капитализује народно незадовољство је следеће године кад се одржавају избори за Европски парламент. Он нису популарни у Француској у смислу одзива гласача, али ипак могу представљати добар лакмус папир кад се тло слегне после великих протеста чији се крај још не назире“.
Десничар са социјалним елементима
Невезано за кризу, популарност Марин ле Пен резултат је, између осталог и десатанизације странке Национално окупљање коју је пратио глас екстремно десничарске још од времена кад се звала Национални фронт, а на њеном челу био је њен отац Жан Мари Ле Пен, сматра Гујаничић.
Осим тога, она у својој економској политици има доста социјалних елемената, односно води рачуна о француском економском суверенизму и протекционизму кога она мање-више отворено заговара.
Марин ле Пен је у опозицији, а код гласача увек постоји рационални моменат кад су незадовољни актуелном влашћу, па гласају за опозициону партију која има највише шансе да победи, а у овом случају је то Национално окупљање.
Приближавање Лепеновој – Макронова излазна стратегија
Бројне Макронове изјаве показују да се он приближава политици Марин ле Пен, што према Гујаничићу показује да је сигурно свестан да је рат у Украјини у великој мери „прокси рат“ САД и НАТО против Русије који штети француским интересима.
Ипак, као чланица НАТО Француска нема велики маневарски простор за деловање и у том смислу, Макрон као човек иако без кохерентне идеолошке линије види докле тај рат може Француску довести. Осим тога, у Француској постоји једна деголистичка традиција извесне независности у односу на политику која се креира у Вашингтону, с тим што су ту политику суверености и независности различити француски председници спроводили у мањој или већој мери.
„Дакле, Макрон покушава да нађе неку излазну стратегију за Француску и за себе лично, а при том не смемо заборавити ни јаке економске разлоге. Велики број француских фирми везан је за кинеско тржиште, добар део фабрика је у Кини, Кинези су купили велики број француских фирми и није он случајно водио шездесетак привредника са собом током последње посете Кини“.
Мада, до сада је такву Макронову политику карактерисало то што направи један добар корак унапред, а онда уме да направи два уназад, истиче Гујаничић. Његов проблем је што тешко може да истраје након што да неку храбру изјаву, јер често после тога, да ли због притиска савезника или недостатка личне храбрости, прави кораке уназад.
Лепенова – симбол Француске као гласа разума на Западу
Макронов председнички мандат траје још четири године и остаје да се види колико може допринети „природној позицији Француске“, а то је да буде глас разума на Западу, односно да буде равнотежа између екстремних гласова Вашингтона и Лондона и њиховог односа према остатку света.
Насупрот Макрону, Марин ле Пен је политички ближа Москви и Пекингу, али да би спровела јачи политички заокрет мора имати јака лична уверења, личну храброст и политичке визије. А да ли ће такву политику Лепенова спроводити уколико дође на власт не можемо знати, јер често политичари кад дођу на власт не раде оно што су обећавали да ће радити док су били у опозицији.
„За равнотежу у новоблоковској подели света која се назире био би важан један самосталнији глас Француске иако је западна држава и чланица НАТО. Али Француска није англо-саксонски свет и њена независнија улога би свакако била корисна као једног гласа разума или какве-такве равнотеже Запада према остатку света, Русији и Кини пре свега. То би био један неодеголистички приступ а сад, ко би то могао да оствари, да ли ће то Макрон моћи, велико је питање и нисам баш убеђен. Да ли неки будући председник, можда и Марин ле Пен, остаје да се види“, закључио је Гујаничић.