Да је пред турнир „Српска опен“ направљена анкета са упитом који тенисер има највеће шансе да освоји турнир Душан Лајовић готово сигурно не би био међу прва три фаворита, међутим, српски тенисер није имао разлога да мари за то, уживао је на терену и на крају заслужено подигао други пехар у каријери.
Увек скроман, насмејан и пријатан Душан је одавао утисак изузетно добре особе ван терена што су потврдили многи у Бањалуци. Андреј Рубљов читаву конференцију за медије после финала посветио је Душану, док су речи Ђорђа Ђоковића, директора турнира,одјекивале Бањалуком.
„Не постоји бољи човек на свету, то могу да вам гарантујем, овај човек је гормада“, рекао је Ђоковић током доделе пехара док је Новак из ложе аплаудирао на те речи, а Душан слушао без трунке препотентности.
Андреј Рубљов, руски тенисер, слично је говорио на конференцији покушавајући да дочара колико је срећан због свог великог пријатеља.
„На скали од један до десет он је стотка, веома је лојалан. Ако вам нешто каже никада вас неће преварити, много је добар пријатељ. Веома је добра особа, не само у тенису и него ћете такве људе ретко срести и у животу. Мучио се много и проживео неке тешке тренутке и због тога сам срећан што је освојио трофеј код куће, окружен породицом. Борио сам се до краја, али он је заслужио. Победио је добре играче, чак и Новака”, истакао је Андреј.
После велике победе у Бањалуци многи су га прозвали „Душаном Силним“ и у томе нема ничег погрешног, јер пут који је Лајовић прошао на турниру 250 серије неки играчи не прођу на Гренд слему.
У првом колу Душана је чекао Филип Крајиновић, један од његових најбољих пријатеља, а меч је био тежак из свих могућих углова, емотивно, физички, али и психички јер су због кише српски тенисери морали да играју током два дана.
Лајовић је глатко изгубио први сет, али потом направио невероватан преокрет који и даље није указивао на то шта је све српски тенисер спремио за Бањалуку, а спремио је много. На ред је дошао Француз Грегоар Барер коме је препустио само три гема, а потом је уследио највећи изазов.
Душан је наишао на Новака Ђоковића, а Бањалука колико год није хтела да се Лајовић осети мање вољено није могла да сакрије чију страну више држи. Док се са трибина чуло „Ајмо Ноле“, само на моменте било је и оних који би узвикнули „Волимо и тебе Дуци“. Није се љутио српски тенисер, јер је како је рекао и сам себе ухватио како навија за најбољег тенисера света иако игра против њега.
Оно што можда није могао ни да сања Душан је урадио. Његови једноручни бекхенди толико су прелепо падали на линије и у фантастичне углове терена, да је његов тенис на моменте личио као на тенис играча који је докторирао на шљаци. Заслужено је савладао Новака, а онда је на ред дошао и Миомир Кецмановић.
Лајовић је и сам мислио да у његовом резервоару горива више нема, а није било ни времена да га наточи. Када је Кецмановић добио први сет чинило се да је све готово, јер је Душан упорно понављао како нема снаге. Међутим, ниједног тренутка није одавао утисак тенисера који ће да одустане. Уследио је још један преокрет и још једна велика победа која га је одвела у финале.
Прогнозе су биле јасне, колико год је публика навијала за Лајовића, објективно мишљење било је да трофеј иде у руке Андреја Рубљова. Не само због форме у којој се Рус налази већ због чињенице да је провео дупло мање времена на терену од Србина.
Међутим, тада се појавио Душан Силни! Баш као што је српског владара Душан Силног красио јак карактер и темперамент, тако су се те особине препознале и код српског тенисера у финалу у Бањалуци.
Осетио је подршку какву до сада није имао прилике да осети, а то је у њему пробудило звер која је била гладна успеха иако јој је срце било рањено. Прошао је кроз много падова, претходне две сезоне борио се да остане близу 70. места на АТП листи, а знао је одувек да је предодређен за веће успехе.
Форма је падала, било је повреда, било је проблема, али рањено срце наставило је да куца шампионским ритмом и Душан је коначно дочекао својих пет минута. Ношен повицима „Ајмо Дуци“, српски тенисер потпуно је контролисао меч против Рубљова у првом сету.
Уследио је пад у другом, а онда и забринутост јер је било јасно као дан да је Лајовићу остало минимално снаге, док Рус у том аспекту није имао никаквих проблема. Међутим, када су звери гладне, оне не могу да буду рањиве.
Душан је повео са 5:1 у одлучујућем сету, а онда када је Андреј везао три наредна гема, извукао је из себе и онај последњи атом снаге и на крају блиставом игром стигао до трофеја, на мање од два километара од улице „Цара Душана“ у Бањалуци.
Није то превише дугачка улица, али се налази близу центра па је зато Бањалучани сматрају једном од главних улица у свом граду јер води до тврђаве. Можда српски тенисер није знао да игра један од најважнијих мечева у каријери недалеко од те улице, али симболика је јасна