Зашто је Запад Словене обележио као - “реметилачки фактор” /видео/

У Србији је недавно боравила ради откривања споменика њеном супругу у том граду поводом 100-годишњице његовог рођења, а том приликом одржан је и велики научни скуп посвећен његовом светски вреднованом доприносу славистици.

Словени „реметилачки фактор“

Као неко ко је посветио читав живот проучавању Словена Светлана Толстој за Спутњик износи и своје виђење због чега те народе, посебно Србе и Русе, до данас на Западу доживљавају као „реметилачки фактор“.

„То је веома, веома тешко питање. Прво, већ та подела на православне и католичке Словене, а то се посебно добро види на примеру Југославије: етнички су исти Срби и Хрвати, а културно и верски су се тако разишли. Све то ствара напетост која повремено као да опада и све је сјајно, али се испоставља да се заправо неке противречности никада не могу изгладити у потпуности. Сада је пример Украјина, страшно је до чега се дошло, то је трагична страница историје словенства. На таласу словенофилства које је постојало у 19. веку то се на известан начин није толико примећивало. Напротив, постојала је идеја словенског јединства, она је и код Јужних Словена била снажно изражена, и код Руса, све је то било усмерено на осећај заједништва Словена. Али видите каква је историја, веома тешка и понекад се све окрене тако да изађу на површину конфликти и несугласице. Све је то веома компликовано“, каже Светлана Толстој.

„Српски Толстоји“

У емотивном разговору за Спутњик присећа се како је Никита Толстој, који је детињство и младост провео у Југославији а после Другог светског рата вратио се у СССР, до краја живота сачувао српску искру у себи што је пренео и на породицу.

Умео је да каже ћерки Фјокли кад пропусти да га загрли – „а шта је са мном, јесам ли ја турско гробље“, а увек смо говорили на српском „лаку ноћ“ и користили бројне друге српске речи, са сјајем у очима прича Светлана Толстој.

Никита је такође активно, како каже, комуницирао са Србима – стално су долазили код њих кући, пила се ракија и све је било некако „на српски начин“.

Светлана Толстој, и сама етаблирани слависта, евоцира животни пут свог супруга, али и такозваних „српских Толстоја“, потомака двојице унука великана из Јасне Пољане: Иља и Владимир Толстој су као „бели Руси“ напустили Русију и, као и десетине хиљада њихових сународника, уточиште пронашли у Краљевини Југославији.

„Прича о Никитиној породици на известан начин постала је израз целокупне ужасне, трагичне, драматичне историје 20.века. Прво, револуција и грађански рат. Његови родитељи морали су да емигрирају из Русије. Отац Иља Иљич је ратовао у Белој армији као поморски официр, стигао је до Харбина и тек касније у Србију. Остали део породице укључујући мајку Никите Иљича почетком двадесетих година отишао је из Русије. У Југославију је стигла огромна река руске емиграције, ту си их распоређивали у разне градове. И наравно, руски људи су се трудили да оду негде више на исток, у православни део Југославије. Тако се породица прво обрела у Србобрану а онда у Вршцу“, описује пут предака свог мужа наша саговорница.

Даље је, каже, иако су сви мислили да је Иља Толстој погинуо, што су објавили и руски емигрантски листови, он нашао породицу у Србобрану, а затим су се преселили у Вршац где се родио Никита.

Зато смо, истиче, веома желели да век од његовог рођења дочекамо управо у домовини Никите Иљича које се тако често сећао и коју је веома волео. Додаје и да је поводом овог јубилеја издат и зборник радова о достигнућима познатог слависте на чијим је корицама – панорама Вршца, на основу фотографије која је стајала увек стајала на зиду код Никите Толстоја.

Ширу причу Светлане Толстој погледајте у видеу.