Престали смо да се дружимо, разговарамо, пијемо комшијске кафе, са децом да идемо на излете. Родитељску љубав заменили смо материјалним поклонима, а време које би требало да буде посвећено деци, трошимо гледајући телефон или рачунар. Бес и фрустрације присутни су на сваком кораку. Изливи срџбе преносе се на тастатуру. Сада хладне главе, погледајте коментаре испод обичних текстова (не морате да гледате вруће теме, већ обичне), па ћете видети реке псовки, вулгарности, искључености… Узалуд бачено време.
Деца то упијају. Преносе у школу. Свакодневно, на ступцима црне хронике, налaзе се текстови вршњачког насиља у институцијама нашег основног образовног система. Малтретирање вршњака се преноси и на друштвене мреже. А данас готово сваки школарац има профил на популарним комуникационим каналима (Инстаграм, Фејсбук, ТикТок). Сви су мета.
Наметнуте западне либералне „вредности“, као војничком чизмом, прегазиле су наш образовни систем. Наставници су понижени и обесправљени, школују их јутјубери. Уводе се закони, по којима дете може да пријави родитеља ако се овај и обрвом намршти. Јучерашњом трагедијом, отворена је Пандорина кутија.
Деци су неопходни прави хероји (један Ђоковић је мало). Малишанима, који су од родитеља занемарени, нема ко да понуди позитивне узоре. Под утицајем друштва, од антихероја стварају своје идоле. После јучерашње трагедије, на друштвеним мрежама отворено је десетак лажних налога са именом дечака који је починио највећу трагедију у новијој историји Србије. За кратко време, ти налози су добили хиљаде пратилаца. Углавном млађих од 18 година.
Несташном детету немојте да дајете мобилни телефон да се смири. Разговарајте са њим, изведите га на игралиште, причајте… Мобилни телефон и друштеве мреже су опасност. Често и окидач трагедије. Цитираћу једног од кључних креатора вештачке интелигенције Џефри Хинтона: „Створили смо монструма“. Овај угледни научник када је схватио опасност свог изума, напустио је „Гугл“ и свој пројекат. Његова алармантна порука, нама треба да буде поука.