"Мора да се говори о осећањима, не сме ништа да се ставља под тепих. Такође, треба да се располаже тачним информацијама, јер када них нема, шире се гласине. Треба да се види ко може у тој психолошкој првој помоћи да буде довољно ојачан да може да се врати у такозвано нормално функционисање. А онда се они који не могу, који су озбиљно трауматизовани, шаљу по даљу помоћ различитих струка, психијатара или психотерапеута".
Трагедија погодила сву децу
"Питајте их, шта ти је пролазило кроз главу кад се то десило, нека буду реченице којима отварамо разговор са дететом, да чујемо шта дете мисли. Када нам исказује своја осећања, никако не говорити "немој да се бојиш", "није то ништа", "то се дешава", реченице којима се минимизира његов страх или паника. Ни једно осећање детета везано за ову страхоту не сме да се негира, да се каже, "ма добро, то ће проћи", него да се буде стрпљив", саветује овај стручњак.