„Они су изложени огромној количини информација са свих страна. Немају развијене вештине живе комуникације јер им родитељи од малих ногу, како би забавили дете, дају таблете и телефоне и они тамо почињу да комуницирају са виртуелним сликама, а не са стварним људима. Нема културе комуникације, много је потиснуте агресије јер родитељи немају времена за комуникацију са децом. Дете расте усамљено у прилично агресивном окружењу јер гледа вести, игра игрице, игрице у којима се пуца. Све то утиче лоше на психу“, каже психолог.
Како додаје, ако је дете узело оружје и кренуло да пуца, значи да му се „нешто накупило, да је постало неподношљиво, те да је кренуо у протест против света“.
„Значи да је за њега свет агресивна средина. Тинејџери не знају како да се носе са сопственом агресијом, не знају како да комуницирају између себе. Нема културе комуникације – то је главни разлог“, тврди Спесивцева.
По њеном мишљењу, у школама би требало да раде компетентни психотерапеути који неће водити само формалне разговоре, него ће активно учествовати у животу ученика.