МОЈА ПРИЧА

Кад Деспот Стефан и Никола Тесла сијају у мраку

Срби воле мурале, јер им муралистика није страна, са њом су упознати одвајкада, кроз фреске. Форма је другачија, али ако је сагледамо у самој бити, то је то - слика на зиду, каже за Спутњик Марко Ћулум. Овај примењени уметник на зидове преноси своје наслеђе и српску историју, а главни мотив му је симбол родног града, београдски шмекер, врабац.
Sputnik
Ћулум оплемењује улице и скривена места Београда, а његове слике красе и градове у Холандији и Русији.
Мурали су често на местима на којима их не можете промашти, а саговорник Спутњика воли да оплемењује просторе кроз које људи углавном ужурбано пролазе.
Историјску читанку осликао је у пролазу зграде у којој живи, а почиње од Деспота Стефана Лазаревића, светли лик у мрачном пролазу, управо у улици која носи његово име. Одмах поред њега морао је да буде човек који нам је дао“ светло“.
Теслу су толико присвајали, приказивали погрдно, излизали су човека и његово име. Оно што је урадио за свог животног века је ванвременско. Цело човечанство требало би да му је захвално на свакој написаној реченици, да не причамо о патентима и научним постигнућима. Инспирација је ставити такву особу овде, да се појави и њена снага“.

Павле и Бора бдију над Београдом

Поштовање и љубав према раду уметника из друге бранше, и према самој уметности, Ћулум је показао сликајући наше глумачке легенде. Његов Гага Николић - Урке, освануо је близу места где чувени глумац живео, на Црвеном Крсту.
Две легенде поставио је на врх своје зграде, Павла Вуисића и Бору Тодоровића. Морао је, каже, иако ће их мало ко видети.
„Проживљавали смо наше животе заједно са њима на малим екранима и позоришним даскама. Преносили су нам моменте из наших живота, приказивали су нас саме у разним облицима и формама. Они су наши духови, духови овог народа, самим тим што су имали прилику да кроз толико различитих улога одиграју нашу суштину, зато треба да буду ту, да бдију над нама“.
Драган Николић као Урке, налази се у близини места где је глумац живео, на Црвеном крсту у Београду.

Градски мангуп, као врабац

На Академију примењених уметности отишао је из уметничке породице, а одрастање у хип-хоп култури усмерило га је на зидно сликарство. Маркова мајка је историчар уметности и сликар, радила је и као илустратор за децу, а отац, поред тога што је уметник, био је познати београдски голубар. Људав према птицама у великој мери је одредила рад Марка Ћулума, о њима зна све.
Иако на зидове преноси све мале птице које живе у Београду, једна има посебно место. Ко воли врапца, воли, осећа и познаје град. Врабац је шмекер, као и Београд.
„Племенита бараба, градски мангуп, он је свуда присутан, али све онако господски, никад неће нешто да наруши. Рођен сам овде, овде сам читав живот, покушавам да пренесем нешто што је моје наслеђе, одакле потичем где припадам. Мангупско – господски покушавам да га представим другима покушавајући да, не покушавајући да га наметнем, већ да подсетим на нешто што у бити јесте, како би требало бити заправо“.
Врабац - симбол Београда и уметничког рада Марка Ћулума

Живи од мурала

Марко Ћулум један је од ретких уметника који живи од мурала, људи желе да их имају и у кући или радном простору, а посебно необичне слике најцењенијих српских глумаца. Њих ради у посебној техници, графички, дигитално се штампају на памучном папиру.
Поред класичне муралистике, бави се и класичним графичким дизајном, ради за бројне агенције, воли и дигитални рад, илустрације, уређује и ентеријере. Уз све то, увек се враћа у темељ, црта и слика на платну.
„Пријатељ ме пита, чиме би све могао да радиш, кажем, дај ми штап и мало песка и ја ћу нешто нацртати“
Готово увек ради на више пројеката истовремено, за Спутњик, после дуге паузе, најављује нову изложбу, а медиј остаје изненађење за све.
У оквиру "Meeting of styles Russia" фестивала Ћулум је осликао један зид у Смоленску
Коментар