Виши научни сарадник Института за књижевност и уметност Игор Перишић сматра да за такмичења попут песме Евровизије музика представља само један од чинилаца који доприносе комплетном утиску о једном целовитом попкултурном производу који не служи само у музичке сврхе, већ и у сврхе националне, политичке, идеолошке репрезентације и „аутоколонијалног укључивања у доминантне глобалистичке идеолошке матрице“.
Овогодишњи пример такве репрезентације била је изјава Аљбине Кељменди, родом из Пећи. На прес конференцији, новинар је најпре констатовао:
„Твоја породица не представља само Албанију него и Косово. Како твој град на Косову проживљава овај тренутак са тобом?“
На то је представница Албаније одговорила кратко и јасно:
„Верујем да је лудница тамо. Ми смо иста крв, иста националност, Косово и Албанија су као брат и сестра. Имамо мајку која је велика, сјајна Албанија и верујем да су веома узбуђени, већ смо видели сву љубав и подршку коју су нам давали ових дана. Не знам шта се заиста дешава тамо, али надам се да ћемо их све видети када се вратимо.“
Украјина је нова Албанија
Перишић је приметио да разни такмичари песме Евровизије и њихови концепти који се публици нуде представљају производ који се савршено уклапа у задата очекивања Запада и његове доминантне попкултуре.
Ове и претходне године подилази се тој западној хистерији која је усмерена на Русију. Примећује се већ дуги низ година да је долазак на то такмичење и осмишљавање производа који ће се продати или понудити на том такмичењу увелико зависан од тренутних глобалних и геополитичких консталација. Шапу која сада стоји над популарном културом представља рат у Украјини, говори Перишић за Спутњик.
Украјински бенд Калуш, победник Песме Евровизије 2022.
© AP Photo / Luca Bruno
Он објашњава да културни производи који пристижу на Евровизију, а пропагирају некакве пацифистичке наративе, заправо доприносе додатној милтаризацији популарне културе. На непријатеља можда није директно уперено прстом, али, Перишић наглашава да је свима јасно да је реч о Русији.
Лични став или пропаганда
Перишић сматра да граница између употребе интелектуално политичких порука и директног пропагирања идеологије само делује као тешко одредива док се у ствари врло лако примећује. Уметници, као и сви други људи, јесу мислећа бића и требало би да имају политичке, идеолошке, интелектуалне ставове, објашњава Перишић и додаје да су ти ставови, када се говори о доброј уметности, свакако пристуни, а да се прелазак границе између става и пропаганде врло лако уочава.
Ако у песмама имамо некакве поруке које јесу на уметнички начин обрађене, то спада у домен уметности или ангажоване уметности. Када исти тај уметник почне да изјављује некакве пропагандне поруке, онда то по мом мишљењу нема директне везе са уметношћу.