“Живописно искуство које може произаћи из дисфункционалног мозга током процеса умирања је неуронаучни парадокс. Открили смо потенцијалне неуропотписе наше свести”, каже аутор студије, неуролог Џимо Борџиген са Универзитета у Мичигену.
У студији су коришћени подаци четири пацијента који су умрли у болници док су им лекари пратили рад мозга на ЕЕГ снимцима. Сва четири пацијента била су у коми и нису реаговали па се сматрало да им медицинска помоћ није потребна. Уз допуштење њихових обитељи, апарати за одржавање живота су искључени, након чега су они претрпели срчани застој и умрли.
Стручњаци су ретроспективно анализирали податке о можданој активности у тренуцима након искључења апарата до тренутка смрти. Након искључења апарата, два пацијента показала су повећање броја откуцаја срца с појачаном активношћу гама-таласа који се сматрају најбржом можданом активношћу и повезују са свешћу.
“Могло би се рећи да су пацијенти пробуђени изнутра, додаје неуролог.
Субјективно искуство
Активност је откривена у тзв. врућој зони, подручју у задњем делу мозга повезаног са свесном можданом активношћу. У другим студијама мозга то подручје доведено је у везу са сањањем, визуалним халуцинацијама код епилепсије и промењеним стањима свести.
Иначе, друга два пацијента нису показала исти пораст броја откуцаја срца или активности мозга.
Научници тврде да је немогуће тачно знати чему би мождана активност могла одговарати као субјективном искуству, преноси портал Дневно.
“Можда активира унутрашњу скривену свест, тј. извлачи сећања из прошлости. Могао би то бити механизам за преживљавање мозга, то још увек не знамо”, закључује Борџиген.