Лендејл је професионалну каријеру почео управо у Партизану пошто није изабран на НБА драфту и може се комотно констатовати да су црно-бели његов матични клуб.
После сезоне у Жалгирису вратио се у Аустралију, а одатле је стигао код „лудог Србина“ Грега Поповича у Сан Антонио, после чега се преселио у Финикс.
И ту је морао да се суочи са Николом Јокићем, у плеј-оф серији која је Денвер одвела у финале Западне конференције НБА лиге где је српски кошаркаш поново заблистао у првом дуелу серије.
„Видео сам га против Лејкерса, дриблао је кроз средину, онда је само послао лопту назад до саиграча… Помислио сам: ‘Како си могао то видиш када је на теби два пара руку, јер су те већ одвојили?’ Не разумем. Уживао сам! Играо сам у Србији, познајем доста Јокићевих пријатеља, заиста сам кликнуо са том српском културом, осетио њихову енергију. У глави сам имао слику из Србије, да играм са самопоуздањем које сам тамо имао. Јокић ми је помогао да дођем до тог стања свести”.
Ипак, Јокић му је помутио свест...
„Баце му лопту на капицу, отворе му пут до поста. Све радим како треба, јурим га по терену, кад је добио лопту одлично сам постављен, пратим га... И онда те само окрене раменом и десном руком погоди из корака… А нисам могао да одиграм бољу одбрану. Буквално сам све урадио. Све што је могло да му узмем лопту, тукао сам га успут, целу серију у ствари. Све време сам га ударао. То је био план: трчаћу за њим по терену и тући ћу га колико год је могуће. Мислим да ми је офанзиван скок драстично пао, јер нисам ни гледао лопту, само сам покушавао да протрчим кроз њега да га исцрпим“.
Лендејл је запамтио и детаље.
„Био је и тај пас, завршио је на НБА профилу. Добио је лопту на врху, држим руку на његовим грудима, осврнем се преко левог рамена, да видим ко је где, враћам поглед на њега и само видим руку испред мене, окренем се опет, Кентавијус Колдвел Поуп даје кош... Питам се се: Како му је дођавола дотурио лопту доле, то нема никаквог смисла. Нећу да лажем, било је доста тога. Фрустрација је почела да расте у мени када је он почео да набија монструозне бројке, а ја сам га добро бранио, држао на испод 50 одсто шута. Али, сви су говорили: Па наравно да ће то уради оној пропалици Џоку Лендејлу. Ко је тај тип дођавола? Па, зар не видите? Зар не видите колико га терам да ради? Онда су ускочили навијачи Лејкерса, као, нећемо ми имати те проблеме, јер Ентони Дејвис је 10 пута бољи играч од Џока. У неким стварима вероватно и јесте. Али, натерао сам га да ради. Онда само схватиш: Нећу моћи да га зауставим. Једноставно се не може. И нико други не може, баш ме брига шта ко каже. Није уопште питање да ли ћеш да га зауставиш у нападу. Само можеш да га натераш да се помучи толико да можемо његов умор да искористимо када је у одбрани“.
Није Џоку ни Финиксу помогло то што америчка јавност нема лепо мишљење о Аустралијанцу...
“Једна смешна анегдота. После треће утакмице, пребили смо га, одиграли баш добро, сви су причали: ‘Џок Лендејл је пребио Јокића’. Ја се мислим: ‘Јесте ли нормални? Убацио ми је 29 поена, имао 17 скокова и 14 асистенција’. Одмах ми је прошло кроз главу: ‘Баш вам хвала, сад ће да испизди и да се искали следеће вечери’. И тако је и било. Имате играче који ће можда некада да одиграју и изнад његовог нивоа, али ће дефинитивно да падну. Он никад. Он је увек на врху. Никад нема лошу утакмицу”.
За многе који кажу да Јокић није добар атлета...
„Брз је. Вертикално није атлета као други. Али његова способност да изабере углове, да брзо дође до њих, то како користи горњи део тела да окрене људе – то нико нема. Ту су Лука Дончић и Никола Јокић, ти Европљани, ту су они заиста посебни, како нападају те ћошкове… Јокића је тако тешко чувати. Исечеш му пут кроз средину, али он је тако брз, тако се окреће уз рекет. Никада нисам играо против човека који брже од њега дође до позиције за шут. Природан таленат. Позиционира тело као нико други. То јесте таленат, може и да се вежба, али он одлучује у делићу секунде”, закључио је Лендејл.