КУЛТУРА

И данас светли његово велико црнило: Представљена књига о великом синеасти Живојину Павловићу

Кад будем мртав и бео/ ја бих ипак некако хтео/ да макар каква светиљка будем…/ да не самујем у ноћи тако свео/ него да светлим јер још нисам зрео/ да заспим, иако све спава на свету/ да разговарам са месецом у лету/ док обраћам се теби…
Sputnik
Ови стихови великог писца и редитеља Живојина Павловића стоје уместо увода на почетку књиге „Кино-поета великог црнила“ , јединствене монографије у којој је сећање на колегу, пријатеља, професора и великог уметника Павловића исписало двадесетак његових савременика.
Уз Лесковачки културни центар, као издавач књиге потписује се и интернационални фестивал филмске режије Лајф, угледна филмска смотра чије главно признање носи име овог синеасте.
Живојин Жика Павловић био и остао мудар, постојан, храбар и частан
Да је Живојин Жика Павловић био и остао мудар, постојан, храбар и частан али и данас уметнички актуелан потврдио је, на представљњу књиге редитељ Миша Радивојевић.
Сећајући се првог сусрета са Павловићевим филмом „Заседа“ Радивојевић је открио да се тада истински запитао да ли је уопште дорастао таквом ствараоцу и да ли је његов дар довољан:
„Упао сам у ту `Заседу` и преживео само срећним стицајем околности“, рекао је Радивојевић.
Усправљен са нежним погледом али опасним брковима,
Он је нагласио да је Павловић за све редитеље његове генерације био градивни елемент, он, његова поетика, храброст, однос према истини …
„Као да нас је Жика пелцовао против куге, дао нам је да се боримо, дао нам је сузе, тешке и крваве, дао нам је све што је капитално – казао је Радивојевић.
У књизи „Кино-поета великог црнила“ о Живојину Павловићу говоре редитељи Пуриша Ђорђевић, Рајко Грлић, Слободан Шијан, писац и лекар Горан Милашиновић, глумци Раде Шербеџија и Светозар Цветковић, филмски критичар Срђан Вучинић… Један од најупечатљивијих текстова у монографији припада глумцу Драгану Николићу који бележи анегдоту са пробног снимања филма који ће га прославити:
„Испред студија гомила младића, чекају да окушам срећу на пробном снимању. Пре него што сам ушао, Жика ме, онако успут, пита да ли знам да певам, али некако ми се чини да сматра да се то подразумева. Са истим уздахом, не трепнувши, одговарам: `Да, како да не.` Касније се тај податак претворио у анегдоте, причало се да сам преварио Жику и да, пошто је снимљено већ четврдесет одсто филма пре него што сам први пут запевао, више није имао куд и зато ме је пустио да певам тако како певам, али да то буде најбоље што могу…“
Редитељ Дарко Бајић подсећа да је Павловић стварао кинематографска дела за будућност учећи студенте да буду бескомпромисни борци - као јунаци његових филмова:
„Усправљен са нежним погледом али опасним брковима, одавао је елеганцију и сигурност као тореадор који држи разјареног бика за рогове на одстојању исуканог мача. И кад би разуздана гомила тражила смрт, он би мач вратио у корице. Погледао би бика у очи, скинуо црвени плашт и започео страсну игру са смрћу. Тако су ми тада, а и данас, изгледали његови филмови.“
КУЛТУРА
Филм „Траг дивљачи“ омаж Живојину Павловићу: Стварност бункерисана од Другог светског рата
Коментар