Зашто су планете у Сунчевом систему различитих боја? /видео, фото/

Тако је Марс црвен, Уран је светлије плаве боје од Нептуна, а карактеристична плава боја Нептуна није одређена његовом површином, већ атмосфером.

Меркур је најмања планета у целом Сунчевом систему, а уједно је и најближа. То је резултирало танком атмосфером и саставом због ког има сивкасту боју и полухрапаву текстуру. Стога се боја приписује искључиво његовој површини на тлу.

Она потиче од састава тла са високим садржајем гвожђа, силицијум оксида, магнезијума и разних врста сулфида. Истовремено, на његовој површини се може видети више кратера, изазваних ударима астероида и других свемирских објеката, што му даје неуједначен сиви тон. Разлог за овако нешто треба тражити у чињеници да Меркур има танку атмосферу, те се астероиди док пролазе кроз њу не распадају већ уништавају површину приликом судара.

Стеновита планета, попут Меркура или Земље, али с том разликом да је њена атмосфера веома густа и састоји се од неколико различитих гасова који скривају његову површину па је самим тим атмосфера те планете одговорна за карактеристичну жућкасту боју.

Ова атмосфера се састоји углавном од угљен-диоксида, сумпорне киселине и азота. Комбинација тих гасова, заједно са појавом сунчевог зрачења је оно што доводи до жутих тонова.

Ти гасови су заправо толико густи да не дозвољавају сунчевој светлости да допре до површине, а да их нема, Венера би имала површину веома сличну Земљиној — са веома сличном масом и величином.

Док је посматрамо на сликама, од свих боја које се појављују на Земљи издваја се плави тон испрекидан малим белим пругама и одређеним зеленим или смеђим подручјима. То је зато што 70 посто земљине површине чини вода, која рефлектује тонове неба.

Беле пруге припадају облацима, па ће ове области бити веће или мање у зависности од дела света који се посматра и тренутних метеоролошких услова.

С друге стране, зелене боје потичу од шума, прерија или џунгли, а смеђе од пустиња и планина.

Црвена боја Марса је једна од њених најпознатијих карактеристика. У ведрим ноћима без облака, могуће је чак и уочити црвенкасту нијансу са површине земље без телескопа. Та боја је последица материјала на његовој површини, јер атмосфера Марса има само висок садржај угљен-диоксида и мало кисеоника, док је 80 посто њене површине прекривено каменим пустињама формираним од гвожђе оксида.

На овај начин оно мало кисеоника који постоји у атмосфери планете реагује са гвожђем, оксидујући скоро целу његову површину и дајући му ватрено црвену боју. Међутим, она се јавља само у површинском слоју, јер ако би почели да копате по Марсовој површини мало дубље, схватили би да је у унутрашњости материјал сивкасте боје због гвожђа које још није оксидирало.

Јупитер је са Сатурном једна од највећих планета у нашем систему, због чега се још називају и гасовити гиганти, односно планете са малим централним чврстим језгром и флуидима или гасом који се налазе око њега. У случају Јупитера, најприсутнији гасови су хелијум и водоник, али они којих има у мањем проценту су управо ти који му дају браон боју са светлијим и тамнијим пругама.

Тако се у најудаљенијим слојевима могу разликовати две зоне — „појасеве“ који попримају тамнобраон боју и који окружују планету широким пругама и светлијим деловима који се протежу између ових појасева на браон позадини. Међутим, сваки од њих има другачије порекло, па тако „појасеви“ настају због делова атмосфере у којима је већа концентрација кристала амонијака, док се у светлијим деловима могу наћи угљеник, фосфор и сумпор.

Осим необичних прстенова, Сатурн се истиче и по својој наранџастој боји, испрекиданој уским белим и хоризонталним пругама. Као и Јупитер, он је гасовити џин чију атмосферу чине хелијум и водоник.

У овом случају, наранџаста позадина је нешто мање интензивна него на Јупитеру, јер Сатурн има значајну количину амонијак хидросулфита. У случају белих области, порекло те боје је идентично као и у претходном случају и настаје због присуства кристала амонијака у његовој атмосфери.

Негде између зелене и плаве — тиркизни тон Урана ствара атракцију за све врсте посматрања. Порекло ове боје се налази у високом присуству гаса метана у атмосфери. Када сунчева светлост падне на њега, метан апсорбује све оне боје спектра које су изван опсега боја које се налазе између плаве и зелене, стога исте и рефлектује.

Ипак, мора се нагласити да у његовој атмосфери постоји и одређена количина воде и амонијака. Њихове вредности су много ниже од вредности метана.

Састав Нептуна је веома сличан Урановом, због чега је метан игра фундаменталну улогу у саставу њихових атмосфера. Али, ако само погледате слике схватићете да је Нептунова плава израженија и тамнија од Уранове. То је зато што Нептун има већу количину хелијума.

Дакле, хелијум узрокује да опсег апсорпције боја варира и буде ближе црвеним, односно зеленијим тоновима. Стога је резултат боја које рефлектује и које се могу видети, фокусиран искључиво на плаву и љубичасту, омогућавајући планети много плавију нијансу од комшијине, пише „Национална географија“.