Десило се чудо када је Јован први пут узео хармонику, са пет година. Више чуда се до данас десило, па је сада ученик прве године музичке школе „Стеван Мокрањац“ у Врању и Гимназије „Бора Станковић“ у граду у који сваке недеље увече путује из свог Партеша.
Из села је годинама путовао и у Гњилане, у нижу музичку школу, родитељима није било тешко да га воде, све их је водила љубав према музици, једином светлу у мраку тмурне свакодневице у јужној српској покрајини.
Готово цео скромни дом Стојковића прекривају његове дипломе. Јован је један од најбољих младих хармоникаша у Србији, има чак 28 првих награда са такмичења. Управо се са златом вратио из Смедеревске Паланке, са Међународног фестивала „Музичко пролеће“.
„Такмичење је прошло одлично, освојио сам пехар са другом, пошто смо наступали као дуо хармоника. Имали смо 95 бодова. Музиком се бавим од пете године, али сам у музичку школу кренуо у трећем разреду основне“, прича нам Јован.
У Врању, овај талентовани дечак преко недеље живи у ученичком дому, а сваког викенда одлази кући на Косово.
„Па и није ми се много живот променио у Врању, за мене нема неке разлике у учењу. Цела недеља ми је испуњена обавезама, јер морам и да учим и да свирам, а имам и суботом часове, и недељом“, каже Јован.
У њиву због хармонике
Глава породице, тата Ненад, каже да се живот свима променио кад је Јован почео да свира, требало је доћи до школе у другом месту, треба много труда и воље да би се школовало овако талентовано дете на Косову и Метохији. Треба и новца.
За 12 година променио је 4 хармонике, за последњу, цела Србија је скупљала новац, показала да нису сами, показала љубав.
„Ја за то, искрено, нисам имао средства, имам још двоје деце, петочлана смо породица, радим у локалној самоуправи у општини Гњилане. Обичан сам радник, плата ми није нека велика да би могли да то издржавамо“.
Да би испратили талентованог хармоникаша, Стојковићи су почели да се баве пољопривредом, нису бирали посао, јер другог посла и нема, мајка Силвана од рата не ради, сад је и она у повртларству.
Јован је један од најбољих младих хармоникаша у Србији, има чак 28 првих награда са такмичења.
© Фото : Спутњику уступио Ненад Стојковић
Одвајају од душе
Међутим, Јован је однедавно стипендиста Хуманитарне организације Косовско - поморавље, након што су му помогли да сакупи новац за нову хармонику без које није могао у средњу школу. То је у неку руку спас за Стојковиће, сигурност.
„Од стипендије плаћа Дом и остане му три хиљаде динара за трошак месечно. Волео би за пуно деце да може да се да та стипендија, јер стварно значи. Ми смо овде ограничени у кретању, у свему, живимо по енкалвама, нисмо у могућности да дођемо до новца.
Одваја се, што се каже, од душу се одваја“.
Кућа пуна талената
Док отац прича, из куће јечи руски "Коњ". Никола је шести разред основне и пети разред Музичке школе. Као и старији брат, не воли много да прича пред камерама, али да свира и пева, може до сутра. И он се такмичи.
„Тек смо се вратили са једног, а већ данас сам се пријавио за ново такмичење у Војводини, које се одржава 22. маја. Надамо се да ће бити велики резултат. Планирам и ја исто као брат да упишем Средњу музичку школу у Врању и да наставим његовим стопама“, каже ведри Никола.
Професор Љубомир Ђорђевић, који је водио обојицу кроз прва знања, каже да је Никола чак и талентованији од старијег брата.
Браћа позирају са новом хармоником
© Спутњику уступио Ненад Стојковић
Помоћ из Русије
Обојица младих хармоникаша много воле да свирају и српске народне песме, изворне, најдражи су гости у свим манастирима на Косову и Метохији, где они дођу, ту је радост. Пролама се од "Српског града на Бистрици", до Јохана Себастијана Баха, кога Јован обожава.
„За две недеље имам ново такмичење у Смедеревској Паланци, оно је онлајн, не морам да идем тамо, већ се пошаље снимак. Сада највише волим да свирам класичну музику, а омиљна композиција ми је „Токата и фуга““, каже и узима хармонику.
Јован у Врању учи у класи професора Небојше Јаћимовића, нада се да ће до краја четврте године отићи макар на једно светско такмичење. После Врања, сања Музичку академију у Бечу.
Ближе својим сновима, захваљујући стипендији Хуманитарне организације Косовско – поморавље, сада је још четворо ђака и студената са југа.
Вести о стипендирању најбољих на Косову и Метохији стигле су, захваљујући овој организацији и Спутњику, и до Русије. Једно добро срце из Санкт Петербурга ће у наредних годину дана помоћи још једном таленату да своју љубав изнесе из мрака српске енклаве.