"Оће неко на баскет?", упитао је Јокић сада већ давног 7. фебруара 2011. године.
Култно је постало то питање, сада један од најбољих кошаркаша света у времену када је био 16-годишњак је путем друштвених мрежа морао да тражи другаре за играње, али се сада поставља још драматичније питање.
Да ли ико чак и има намеру да позове или потражи другаре за баскет?
Јокић није сигуран у то.
"Знате колико је тешко сада наћи екипу за баскет, нарочито у мом родном граду?", поменуо је Јокић после освајања титуле шампиона Западне конференције и проласка у финале НБА лиге.
А, није било тако некада...
"Сећам се дана када се одлазило у пет поподне на терен и ако изгубиш један баскет можеш одмах да идеш кући", описао је Јокић живу истину сваког детета које се до ове актуелне "нове ере", друштвених мрежа и свега "модерног" икада нашло на терену за баскет.
Јокић је и даље то дете, иако је већ остварен човек и један од најбољих кошаркаша свих времена.
"Ништа се није променило, ако неко хоће да игра баскет може да ме позове".
О томе колико је баскет у школском дворишту, на кошаркашком игралишту, иза куће, на улици, био важан у даљем развоју и сазревању већ су много пута говориле Јокићеве старије колеге и такође НБА играчи.
Богдан Богдановић је знао да искористи "форе и фазоне" са баскета током своје кошаркашке каријере, што и данас чини презентујући миријевску школу, до је, на пример, Немања Бјелица, као представник новобеоградске школе чак и у Америци делио лекције онима који мисле да су "измислили" баскет и кошарку.
И зато је претходна Јокићева реченица веома важна, за свако дете у Србији, а ако нема са ким да игра, може да пронађе Николу - он то сигурно неће одбити.