Иза капија велике светиње: Тамо где српска земља прима најјаче ударце и најлепше светли

Косово и Метохија јесте простор чувања идентитета и историје, али је и земља живих људи. Српски манастири нису музеји, већ представљају живе цркве где се окупљају људи из различитих крајева са истим порукама љубави, уједињени у литургији. Као што и „удар нађе искру у камену“, српска земља која трпи најтеже ударце, искри најјачом светлошћу.

Вратари су војници КФОР-а, а лична карта услов за даљи пролаз у задужбину краља Стефана Дечанског и његовог сина цара Стефана Душана.

Иза густог дрвореда и зидина које чувају манастир ређају се низови двобојног мермера који чине Дечанску цркву Христа Пантократора – једну од највећих и најлепших грађевина средњовековне Србије. У њој братство манастира не обавља своје монашке дужности насамо, нити се служба врши у празној и хладној цркви. Сваке недеље, али и о празницима, велики број верујућег народа, како српског тако и других, сјати се између зидова цркве ради службе Божије. Поред путника поклоника из различитих крајева наше земље али и других земаља, све већи број тамошњег српског становништва посећује манастир. На прошлонедељној литургији, на коју је поранио и репортер Спутњика, према проценама игумана, сабрало се близу три стотине људи. Оваква бројка би охрабрила сваки храм Божији, а поготово оне опасане бодљикавим жицама или војницима у страним униформама.

Литургија се служи под будним оком Христа Пантократора и још близу хиљаду других српско-византијских фрески, а ове недеље јој је присуствовало близу три стотине људи. Поред студената из Београда, различитих хуманитарних организација, посетиоца из Северне Македоније и Црне Горе, богослужењу је присуствовао и сталан број тамошњих житеља. То су они људи који одржавају храм Светог краља Стефана Дечанског када нема нас, викенд посетилаца. За њих дечанска литургија није доживљај, већ начин живота. Старији људи, мушкарци, жене, младе девојке са децом, а неретко и недоношчади у наручју, испуњавају зидове цркве Христа Сведржитеља. Оно што би у очима неког стручњака, можда историчара уметности, деловало као оштећивање храма, парадоксално га чува.

Уморне баке са марамама на главама и у до пода дугим хаљинама, са отеклим ногама и увијеним зглобовима, наслањају се на зидове ове средњовековне цркве, на сада већ излизане и изгребане фреске светаца. Младе мајке са децом у наручју наслањају на њих ранчеве и торбе док нунају своје бебе. Кад се човек боље загледа, схвата да управо те такве баке и мајке, наслањајући се на фреске, не одмарају себе, већ придржавају зидине куће Божије. Оне су те које су храм Христа Сведржитеља одржале током свих ових векова. Да није било њих, њихових плетених корпи, њихових уморних рамена и искривљених леђа, Свети Никола, Свети Архангел Михаило, Јован Крститељ и многи други би неокрњени стајали у мраку напуштеног храма или би доживели судбину многих других метохијских и косовских храмова од којих није остао ни камен на камену. Ти живи људи оживљавају и Цркву Божију, а својом љубављу и вером је чувају.

Понеки путници имају среће па их отац Сава после службе позове у трпезарију где за дугачким дрвеним столовима од пуног дрвета обедују заједно са монасима. Ту част су пре пар година имали студенти из Београда. Сви остали су позвани да се попну дрвеним степеницама до терасе Архимандрије где се крепе кафом, ракијом и другим послужењем. Поглед који сеже са терасе обухвата читаву цркву и њен улаз са мермерним прагом, излизаном од векова и векова улажења и излажења, као и зелени појас траве који опасује цркву.

Црква опасана зидинама, окружена травом, засвођена само небом и испуњена појањем монаха и птица чува мошти Светог краља Стефана Дечанског, које се откривају верницима ради целивања. Ако се човек не најежи по уласку у цркву због продорног погледа огромне фреске Христоса са леве стране олтара, онда ће се стрести од сусрета са моштима Стефана Дечанског. Причања верујућих и неверујућих људи који су посећивали Дечане поклапају се када је једна ствар у питању. И једни и други су се осећали малим. Суочени са нечим што одолева вековима, нападима, пожарима, бомбардовању и хајкама, а и даље стоји у свој својој величини свима видљивој, приморава сваког смртника да се осети небитним у целини слике свог постојања.

Зелени појас траве који опасује цркву и зелени појас војника КФОР-а испраћају посетиоца из дечанског храма, којег уз војску чувају и бројни четвороножни стражари. На излазу из места које не припада ни нашем времену, ни нашем овоземаљском свету, а које опет без нас не би постојало, враћају вам личну карту, са којом настављате даље, поново закорачујући у пролазни и празни свет мржње и зла.