СРБИЈА

Србија пред фајронтом: Неко са стране прекрстио каубојке на астал, гледа и само чека - велики хаос

Свако ко би данас са политичке сцене Србије увео санкције Русији, пристао на окупацију Севера Косова и предају јужне српске покрајине Албанцима, и гашење Републике Српске, постао би за НАТО – велики визонар и лидер будућности који би добио пуну подршку.
Sputnik
Као што је Слободан Милошевић, кога су западњаци називали „балканским касапином“, на јесен 1995. године, после потписивања Дејтона, постао привремено за Американце - „фактор стабилности на Балкану“, тако би свака власт у Београду била награђена уколико би одустала од сопствене независности и пре свега, усред великог светског рата и сукоба цивилизација, окренула леђа Москви.

Како се то НАТО брине за Србију

Тешко је поверовати да се НАТО искрено забринуо због страшног злочина у Основној школи Владислав Рибникар, ако знамо да је Алијанса 1999. године у језивој агресији на Србију убила више хиљада недужних цивила и најмање 81 дете.
Тешко је поверовати да је НАТО забринут за демократске процесе у Србији и „медијске слободе“ у време када су увели тоталну цензуру када је у питању велики светски сукоб у Украјини, када прогоне хероја слободе Џулијана Асанжа, а Доналда Трампа гасе у живом програму и искључују му друштвене мреже.
Тешко је схватити да њих баш сада брине корупција у државном врху Србије о којој пише Њујорк тајмс у дану масовног убиства у школи у Београду, док непрекидно ћуте о криминалним аферама Бајденових чланова породице, бројних балканских лидерчића или високих европских дипломата чије су корупцијске игре већ потпуно јавно раскринкане.
Зато је садашња тешка политичка криза у Србији, за чије потпиривање је искоришћена дубока национална бол и фрустрација због масовног убиства деце, изузетна шанса за НАТО да потпомогне велико расуло у коме ће они да поентирају.
Зато је баш сада, док траје улично пребројавање „две Србије“, Брисел жестоко уценио Београд да уведе санкције Русији ако мисли да иде ка ЕУ, а Џозеф Бајден је баш ове недеље, док прети бакрот Америке, тражио од Конгреса да искешира 108 милиона евра за „малигни утицај Русије на Балкану“ (читај, у Србији и Републици Српској).
Зато се, баш у овом моменту, у оквиру опозиционих снага у Србији тендециозно маргинализују националне опције које се противе санкцијама Русији и независном Косову, а афирмишу се и они појединци у оквиру власти који у потпуности подржавају НАТО агенду.
Зато су, баш док се Београд тресе од уличних демонстрација, блокада, шетњи и митинга, Западни владари креснули варницу и потпалили север Косова и Метохије, како би извршили додатни притисак на Србију.
Зато су, баш у тренутку када је као ваздух потребна саборност, мир, нада и вера, покренута одвратна медијска кампања против уједињујуће институције – Српске православне цркве и патријарха Порфирија.

„Најбоље“ је да се Срби побију

Да скратимо, у време великог светског лома, за НАТО је, као и за Хитлера 1941. године, идеална опција да се Срби побију између себе.
За НАТО је ово изузетна шанса да искористи оправдано незадовољство великог дела српског народа – због немаштине, непотизма, страначког запошљавања, локалних кабадахија, осећаја несигурности, медијског ријалити лудила, политичких моћника, лажних аналитичара на свим странама – како би остварили своје циљеве.
За НАТО је ово идеална прилика да од Србије створи друмску кафану пред фајронт у којој ће бити разбијених глава, срче до колена, закрвављених очију, ухапшених, полуделих и убијених – како би се геополитички Балкан потпуно освојио у светском фронту против Русије и Кине.
Зато више неће бити лажних и маркетиншки исфорсираних подела на власт и опозицију, на пристојне и безубе, на суши екипу и сендвичаре већ ће за НАТО бити прихватљиви сви они који одустану од Србије.
За НАТО освајаче, повлачи се линија поделе на оне који су спремни да предају Србију у руке Запада и да се одрекну самосталности и оних који се томе супротстављају, а биће потпуно свеједно да ли су они у власти или у опозицији.
Зато је за НАТО идеална опција да овде избије велики сукоб, да се побије свако са сваким, да се сви ваљају у блату под мајским пљусковима, да се уруши држава у „српском пролећу“ док они, прекрштеним каубојкама на асталу, пију бурбон, гледају, смеју се и чекају исход и своју победу.
Иду тешки дани. У памет се Срби. Да стварно овде не буде – фајронт. Јер, дан после, неће бити шансе ни за – отрежњење.
Коментар