Од касабе до метрополе: Како је Београд тежећи модерном сачувао национални стил

Аристократија више није била најбогатији део друштва, појавила се нова грађанска класа, која је желела своје место у друштвеној хијерархији. Дарвинова теорија еволуције била је широко прихваћена, Фридрих Ниче је тврдио да Бог више није веродостојан извор апсолутних моралних принципа, Фројд је представио психоанализу као поглед у човекову душу.

Нове технологије, нови материјали, нове машине, нови начини пословања и комуникације, сваки сегмент живота и друштва се мењао. Уметници су откривали слободу стваралаштва и у таквим околностима рађао се нови уметнички покрет - сецесија.

„Искорак ка модерности – сецесија у архитектури Београда“ назив је изложбе ауторки Ангелине Банковић и Мајде Сикошек, отворене у Конаку кнегиње Љубице поводом 10. јуна, Светског дана сецесије и у склопу обележавања 120 година од оснивања Музејa града Београда.

На изложби је, кроз фотографије, пројекте и цртеже, приказано 45 објеката подигнутих у складу са интернационалном и националном варијантом сецесије. Посебан сегмент чине фотографије данашњег изгледа и стања одабраних грађевина, чија је ауторка Мајда Сикошек.

Сикошек за Спутњик истиче да су се новац буржоазије и жеља за слободом уметника лепо спојили у тренутку који најбоље илуструје реченица на згради Удружења уметника сецесије у Бечу – „Сваком времену његова уметност, уметности њена слобода“.

„У Београду је мало другачија ситуација, јер је Србија тек 1878. са Берлинским конгресом добила пуну независност и тада започиње процес модернизације тако да ми у том тренутку још немамо ту јако богату буржоазију. Имамо трговце као најбогатији слој у друштву, али и овде су се дешавали потреси који ће се одразити на архитектуру“, истиче Мајда Сикошек.

Када су Турци 1867. напустили Београд, он почиње, према речима Ангелине Банковић, да се претвара из пограничне турске касабе у европску престоницу:

Сецесија у Србији је била специфична и угледала се, према речима Сикошек, на примере средњовековне архитектуре, пре свега Моравске школе с краја 14. и почетка 15. века као што су црква Лазарица, манастири Раваница, Каленић, Љубостиња:

„Они се сматрају најбољим примером иновација које су тадашњи градитељи унели као што су богате фасаде са црвено - белом бојом и шаховским пољима, розетама и биљним преплетима па су се и фасаде у Београду, рађене у сецесији, одликовале тим елементима као што је зграда у којој се налази Спутњик коју је пројектовао архитекта Јован Новаковић. Архитекте Новаковић и Бранко Таназевић су користили елементе Моравске школе и комбиновали их са узорима из народног веза, ћилимарства или дубореза. Стварали су богате и врло специфичне фасаде“.

Уметници су се опредељивали за сецесију приликом подизања својих кућа, али је она ретко примењивана на јавним објектима.

„Можда та њена лакоћа, лепршавост, нестабилност није нешто чиме би влада у својој згради приказала снагу, монументалност, постојаност. Из времена сецесије је, рецимо, Народна скупштина која нема апсолутно никакве декорације карактеристичне за сецесију. Једина два примера јавних објеката са примесама сецесије су зграда Телефонске централе у Косовској улици и здање Министарства просвете – данас Вукова задужбина, која није изграђена у том стилу већ је само промењена фасада“, наводи Банковић.

Одређен број архитеката је своје домове пројектовао у стилу сецесије:

„Такве су куће Јанка Шафарика у Крунској улици, па Милана Антоновића или кућа архитекте Јована Станојевића која данас више не постоји, али је подсећала на цркву у Младеновцу. Представили смо на изложби и куће сликара Ристе и Бете Вукановић и Уроша Предића и фотографски атеље Милана Јовановића. Те зграде имају сецесијску декорацију, а њихова главна карактеристика су огромни прозори, стаклени зидови па чак и део крова у стаклу у атељеу Милана Јовановића. Уметницима је за стварање потребно много светла, а то је оно што је сецесија омогућила са новим материјалима - применом челика, армираног бетона и гвожђа“.

На изложби су приказане фотографије двадесетак архитеката са најзначајнијим опусом - на првом месту са највише пројектованих грађевина са елементима сецесије је Никола Несторовић, затим Бранко Таназевић, који се истицао у националној варијанти, Милан Антоновић, један од првих који је имао приватни архитектонски биро, али и Ангелина Нешић и прва жена архитекта у Србији Јелисавета Начић, која је почела своју каријеру у Министарству грађевина па је прешла у Београдску општину, јер је услов за стално запослење у министарству био одслужени војни рок.

Саставни део изложбе је и мапа града са 37 сецесијских објеката који и данас постоје. Као најпознатије ауторке издвајају Робни магазин у Краља Петра и хотел Москва.

„Хотел Москва је занимљив пример. На конкурсу за градњу који је расписало Осигуравајуће друштво 'Росија' победио је пројекат архитекте из Загреба, али је ипак додељен Јовану Илкићу који је отишао у Петровград на консултације са руским архитектама. Претпоставља се да је фасаду хотела пројектовао главни архитекта тог осигуравајућег друштва – Павел Карлович Бергштресер. У комбинацији Илкићевог пројекта и његове идеје за фасаду настао је један од најупечатљивијих примера сецесије са специфичном зеленом керамиком. Модле за украсе данас се налазе у музеју Жолнај у Печују па у случају оштећења могу да се репродукују“, наглашава Мајда Сикошек.

Изложба „Искорак ка модерности – сецесија у архитектури Београда“ трајаће до 11. јуна, а од 29. јуна до 2. јула у Барселони биће одржан конгрес посвећен архитектури сецесије и њеној улози у очувању националних идентитета на коме ће бити представљена зграда у Страхињића бана 50 архитекте Јована Новаковића као један од примера националне варијанте сецесије у Београду.