Опасни чувари јединог живог манастира у источном Косову: звер Дада, Васа и монах који призива птице

Недалеко од Гњилана налази се једини манастир у Косовском поморављу у којем се активно одвија монашки живот. Манастир Драганац броји братство од пет чланова, а мештани околних села готово свакодневно долазе како би им помагали у физичким пословима, у пољу, у кухињи…

Многа деца долазе са родитељима у манастир, ту се играју, помажу, уче и проводе време са монасима, који их, како сами кажу, доживљавају као другаре и млађу браћу.

По уласку у манастирско двориште којим тече извор лековите воде и проласка кроз камену лучну капију, монаси воде госте и путнике намернике до конака испред којег расту божури, након чега се одлази на вечеру.

Братство Драганца није велико, али је у сваком смислу богато. Путници које пут нанесе у овај манастир дуго по одласку остају под утиском.

Заједнички осећај им је да ово место има неку посебну енергију и топлу атмосферу. Томе доприносе и ведри монаси Драганца којима смисла за хумор не фали. Често их посећују београдски студенти, од којих су неки постали редовни гости.

Када се деси да братство, спутано другим обавезама, а у недостатку помоћи становника околних села, не стигне да припреми трпезу, студенти се укључују.

Репортер Спутњика је не само присуствовао сцени у којој се студенти утркују ко ће пре да помогне у припреми вечере, већ је и лично љуштио кромпир. Припремана од манастирских састојака, са љубављу, уз песму и молтиву, смех и шалу, храна је дословно божанствена.

Боравак у манастиру улепшава често и мали Никола Стојковић са хармоником. Он живи у једном од гњиланских села, Партешу, и од пете године долази у Драганац. За њега је то место, како сам каже, друга кућа. Никола је врло талентован хармоникаш, а братство, као и сви гости манастира, уживају у његовој музици. Нема ко не воли да га чује, а епископ рашко-призренски Теодосије има чак и омиљену песму – он највише воли да чује Николину изводбу „Хиљаде молитви“.

Након молитве за почетак и крај оброка, мало доброг дружења, много добре хране и још бољег вина, одлази се на коначиште како би се раним јутром присуствовало светој литургији. Зграда коју чува башта божура и манастирски пас чувар Дада налази се одмах поред саме цркве чија звона у шест ујутру призивају народ на службу. Тишину у мрклој ноћи прекида баш она кад појури лисицу која вреба манастирске кокошке.

Сама црква није пространа, а опет је велика. Сваки путник који пожели да присуствује јутрењу и литургији доћи ће на ред. Приликом боравка Спутњиковог репортера, манастир су посетиле две групе путника и за сваког је било места под небеским сводом.

Уколико не рачунамо путнике, сам Драганац посећују редовно мештани гњиланских села. Село у којем живи Никола броји 300 домаћинстава, а готово све породице имају најмање троје деце. Има и оних са седморо, осморо и чак деветоро деце, па су одељења пуна ђака.

Села Пасјане, Ранилуг, Кормињане, Босце, Коретиште не заостају за Николиним Партешом, а у свим овим местима и другим из околине Гњилана живи близу 20 хиљада Срба, чинећи ово једним од ретких крајева Србије који из године у годину бележе позитиван природан прираштај.

Након литургије је доручак, а уколико су гости довољно срећни да се затекну у Драганцу у право време, имаће прилику да пробају „студентске“ палачинке. Након молитви и јела, наравно, следи распремање. Као што се посетиоци, ходочасници и студенти утркују око спремања, исто тако се и не либе прљавих судова и чишћења. За пар минута је читава трпеза распремљена, а цела трпезарија чиста.

За одлазак и срећан пут монаси прате путнике намернике који пуне флашице водом са лековитог извора.

Никола са хармоником, опаки чувар Дада и два најбоља друга – мали Васа и монах Христофор, испраћају нас из Драганца осмехом и песмом.