РУСИЈА

Руски ветеран открива: Kако смо помогли Вијетнаму - амерички окупатори су били шокирани

Старији поручник у резерви и председник Међурегионалне јавне организације ветерана рата у Вијетанму, Николај Колесник, говори за Спутњик о свом службовању у Вијетнаму за време рата са Сједињеним Америчким Државама. Он прича о доприносу СССР и помоћи коју су дали Вијетнамцима у времену када им је била најпотребнија.
Sputnik
Брутални деценијски сукоб између Американаца и Вијетнамаца започео је 1965. године слањем америчких окупаторских трупа у Јужни Вијетнам. Године 1975. америчка сателитска држава у Јужном Вијетнаму пропала је, а Вијетнам је поново уједињен. У овом крвавом и мучном сукобу изазваном америчким окупаторским претензијама погинуло је више од милион војника Северног Вијетнама и Вијетконга, скоро пола милиона војника Јужног Вијетнама уз два милиона трагично настрадалих вијетнамских цивила. Након година узалудне борбе, САД су повукле своје последње трупе из туђе земље.
Николај Колесник послат је почетком рата у Вијетнам као део групе совјетских специјалиста на челу са мајором Иваном Константиновичем Проскуринином.
Старији поручник Николај Колесник након повратка из Вијетнама

Рус у Вијетнаму – судар два света

По пристизању у Вијетнам, Совјети су остали затечени различитостима које су ову далеку земљу красиле. Како сам говори, све им је било непознато, изненађујуће, занимљиво и необично.
То је била друга земља, друга клима, други људи, лица људи - сви као браћа близанци. Нити смо ми могли њих да разликујемо, нити су они могли нас. Ипак, прилагодили смо се брзо и издвојили све по имену и чину, говори Колесник и присећа се како је понекад држао војну обуку и без преводиоца.
Виејтнамци су разумели команде на руском, Руси су их разумели на вијетнамском. До одласка на место размештања, још прве ноћи су многи научили како да кажу „здраво“, „у реду“ и „збогом“ на језику домаћина. Време је било као „двадесетчетворочасовно купатило“ или, описује Колесник још боље, „као сауна“. Готово стопроцентна влажност ваздуха владала је и ноћу и дању, војници су константно били мокри, њихова опрема, њихови кревети. Комарци, који се на вијетнамском кажу „муои“, нападали су их даноноћно. „Комарци толико јако гризу да вас сврби по целом телу, могу чак и да вам прогризу задњи џеп панталона. Једино не могу да прогризу ђонове ципела“.
Старији поручник Николај Колесник, водник Анатолиј Мелник, Вијетнам, октобар 1965.
О односу према Американцима, Николај Колесник јасно тврди да је домаће становништво презирало Американце, док су Совјете дочекивали као сабраћу.
Мрзели су Американце. Мрзели су их као непријатеље који су бомбардовали њихове градове, села, школе, болнице. Са друге стране, према нама су се опходили веома пријатељски. Били смо као нека велика борбена породица. Иначе, у батаљону смо имали 13 совјетских националности – Русе, Украјинце, Грузијце, Азербејџанце, Јакуте, Татаре, Казахстанце и једног човека из Молдавије.
Колесник наводи да су се Вијетнамци према Совјетима односили као ученици према учитељима, а као сведочанство томе у Музеју народног ваздухопловства Централног Вијетнама стоји заједничка фотографија сабораца на којој и дословно пише „наставници и ученици“.
Председник Хо Ши Мин и команданти стрељачких дивизија
Поред ратних другова и обичан народ, вијетнамски цивили, примили су Сојветске војнике као драге госте. Када би пролазили у свом „Пазик“ минибусу кроз насељена места, мештани би истрчавали да дочекају „Лиен Ксо“ – Совјетски Савез.
Сви су били веома љубазни. Доносили су поклоне - воће, банане, поморанџе, чак и лимуне, и почастили нас њима. Говорили су нам „Молим вас узмите, хвала вам пуно, хвала вам пуно“. Цео кварт се пробудио када су изнад њих оборена четири америчка авиона. Цело небо је било у пламену, а запаљени комади америчких авиона падали су у круговима на земљу.
Вијетнам још памти совјетску помоћ. Данас, када некадашњи „савезници“ широм Европе руше споменике совјетским војницима и ослободиоцима, у Вијетнаму им је подигнут споменик од црвеног гранита.

Шта је Совјетски Савез тражио у Вијетнаму?

Наша мисија је била да обучимо војнике Вијетнамске народне армије у употреби наших ракетних система како би Вијетнамци могли да се супротставе америчким ваздушним нападима савременим оружјем. До тада су се бранили само противавионским пушкама, које су биле неефикасне и резултирале су великим цивилним и војним жртвама, присећа се свог искуства Колесник.

Рат у Вијетнаму
Задатак Совјета био је искључиво обука Вијетнамаца, а њихово учешће у борби уопште није било планирано. Међутим, ситуација се преокренула када су се Американци обрушили на Северни Вијетнам, засипајући га бомбама. Командант центра за обуку, пуковник Циганков, предложио је припремање одбрамбених система, не би ли се оспособили за борбу против Американаца. Совјети су до тада прекидали обуку на сваких пола сата, бежећи од бомби у склоништа. Иста ситуација одвијала се из дана у дан и одржавање наставе у таквим условима било је немогућно.
Oдлучено је да се прве две дивизије првог зенитно-ракетног пука распореде на борбене положаје и борбу против Американаца. Први пут у модерној војној историји, наши С-75 САМ системи, и противваздушне ракете уопште, коришћени су у стварним борбеним ситуацијама против надзвучних америчких авиона, и то успешно. Тада су два дивизиона Вијетнамске народне армије оборила три америчка авиона, што је шокирало Американце. Потпуно су обуставили надлетање Северног Вијетнама на две недеље.
Искрцавање америчких војника у Данангу, Вијетнам
Обука рактеног специјалисте који би био спсобан да сам обавља борбене послове трајала би минимум девет месеци у школи за воднике, а Вијетнамци су углавном имали седам разреда школе и још мање техничке обуке.

Увучени у рат

Након тог кратког периода мировања, Американци су поново отпочели своје нападе и Совјети су били увучени у рат.
Прва противваздушна дејства наших система извели су совјетски борбени тимови. Вијетнамске посаде биле су друге по команди, остајале су близу и упијале све као сунђер. У борбеним ситуацијама обука је много интензивнија.
Прва битка које се поручник Колесник сећа одвила се у ноћи између 11. и 12. августа 1965. године.
У 23.50 часова наша прва дивизија извршила је своје прво лансирање. Оборили смо четири америчка авиона, палубне ловце и бомбардере, са свега три пројектила. Успели смо да једном ракетом оборимо два авиона, јер су летели у врло тесној формацији. Американци нису очекивали напад, јер су ишли да бомбардују као на свом полигону.
Фотографија жене и њене две ћерке, које су убијене у нападу на школу 27. априла 1972. године, објављена 2. маја исте године у Ханоју

Зона 7 – седам дасака на ковчегу

Када су Совјети почели да користе пројектиле, многи амерички пилоти одбијали су да лете изнад Северног Вијетнама. Они су то подручје звали „Зона 7“, по седам дасака ковчега који их је очекивао по „завршеној“ мисији. Ускоро су Американци удвостручили плату за борбене летове над Северним Вијетнамом, али мало ко је хтео да „продаје своје животе за новац“, како објашњава поручник Колесник.
Колесник данас ни на чему не замера својим непријатељима. Он се сретао са америчким ветеранима више пута након рата и на њих гледа као на себе и своје саборце. Говори да су то „људи попут нас“ који су такође у рату изгубили здравље и другове, остајући сакати и инвалидни.
Амерички хеликоптери допремају војну помоћ на бојно поље Ан Ке у Јужном Вијетнаму 25. септембра 1965. године
Ратове увек започињу владари, а завршавају војници. Данас је потребно повратити здрав разум, јер овај данашњи рат су опет они започели. Они су практично нахранили нацисте Украјине, а ми смо морали да започнемо специјалну војну операцију како бисмо зауставили уништавање сопственог руског народа у Донбасу. Американци треба да се присете са чиме су отишли у Вијетнам, носећи своју демократију на крилима бомбардера и на бајонетима, а са чиме се и како та експедиција завршила.
Коментар