Руски ветеран открива: Kако смо помогли Вијетнаму - амерички окупатори су били шокирани

Брутални деценијски сукоб између Американаца и Вијетнамаца започео је 1965. године слањем америчких окупаторских трупа у Јужни Вијетнам. Године 1975. америчка сателитска држава у Јужном Вијетнаму пропала је, а Вијетнам је поново уједињен. У овом крвавом и мучном сукобу изазваном америчким окупаторским претензијама погинуло је више од милион војника Северног Вијетнама и Вијетконга, скоро пола милиона војника Јужног Вијетнама уз два милиона трагично настрадалих вијетнамских цивила. Након година узалудне борбе, САД су повукле своје последње трупе из туђе земље.

Николај Колесник послат је почетком рата у Вијетнам као део групе совјетских специјалиста на челу са мајором Иваном Константиновичем Проскуринином.

По пристизању у Вијетнам, Совјети су остали затечени различитостима које су ову далеку земљу красиле. Како сам говори, све им је било непознато, изненађујуће, занимљиво и необично.

Виејтнамци су разумели команде на руском, Руси су их разумели на вијетнамском. До одласка на место размештања, још прве ноћи су многи научили како да кажу „здраво“, „у реду“ и „збогом“ на језику домаћина. Време је било као „двадесетчетворочасовно купатило“ или, описује Колесник још боље, „као сауна“. Готово стопроцентна влажност ваздуха владала је и ноћу и дању, војници су константно били мокри, њихова опрема, њихови кревети. Комарци, који се на вијетнамском кажу „муои“, нападали су их даноноћно. „Комарци толико јако гризу да вас сврби по целом телу, могу чак и да вам прогризу задњи џеп панталона. Једино не могу да прогризу ђонове ципела“.

О односу према Американцима, Николај Колесник јасно тврди да је домаће становништво презирало Американце, док су Совјете дочекивали као сабраћу.

Колесник наводи да су се Вијетнамци према Совјетима односили као ученици према учитељима, а као сведочанство томе у Музеју народног ваздухопловства Централног Вијетнама стоји заједничка фотографија сабораца на којој и дословно пише „наставници и ученици“.

Поред ратних другова и обичан народ, вијетнамски цивили, примили су Сојветске војнике као драге госте. Када би пролазили у свом „Пазик“ минибусу кроз насељена места, мештани би истрчавали да дочекају „Лиен Ксо“ – Совјетски Савез.

Вијетнам још памти совјетску помоћ. Данас, када некадашњи „савезници“ широм Европе руше споменике совјетским војницима и ослободиоцима, у Вијетнаму им је подигнут споменик од црвеног гранита.

Задатак Совјета био је искључиво обука Вијетнамаца, а њихово учешће у борби уопште није било планирано. Међутим, ситуација се преокренула када су се Американци обрушили на Северни Вијетнам, засипајући га бомбама. Командант центра за обуку, пуковник Циганков, предложио је припремање одбрамбених система, не би ли се оспособили за борбу против Американаца. Совјети су до тада прекидали обуку на сваких пола сата, бежећи од бомби у склоништа. Иста ситуација одвијала се из дана у дан и одржавање наставе у таквим условима било је немогућно.

Обука рактеног специјалисте који би био спсобан да сам обавља борбене послове трајала би минимум девет месеци у школи за воднике, а Вијетнамци су углавном имали седам разреда школе и још мање техничке обуке.

Након тог кратког периода мировања, Американци су поново отпочели своје нападе и Совјети су били увучени у рат.

Прва битка које се поручник Колесник сећа одвила се у ноћи између 11. и 12. августа 1965. године.

Када су Совјети почели да користе пројектиле, многи амерички пилоти одбијали су да лете изнад Северног Вијетнама. Они су то подручје звали „Зона 7“, по седам дасака ковчега који их је очекивао по „завршеној“ мисији. Ускоро су Американци удвостручили плату за борбене летове над Северним Вијетнамом, али мало ко је хтео да „продаје своје животе за новац“, како објашњава поручник Колесник.

Колесник данас ни на чему не замера својим непријатељима. Он се сретао са америчким ветеранима више пута након рата и на њих гледа као на себе и своје саборце. Говори да су то „људи попут нас“ који су такође у рату изгубили здравље и другове, остајући сакати и инвалидни.