Пелагеја је стекла широку популарност и симпатије публике не само у Русији, него и широм света захваљујући пре свега свом препознатљивом гласу и аутентуичном стилу извођења руске народне музике, којима додатну димензију дају занимљиви аранжмани с елементима етно-рока.
Руска уметница је првобитно требало да наступи 9. маја, на Дан победе, у Београду, а 10. маја и у Новом Саду, али је њен наступ одложен због трагичних догађаја у београдској основној школи „Владислав Рибникар“.
У разговору за Спутњик Пелагеја истиче да јој је симболика Дана победе, 9. маја, веома важна, као и многим другим људима.
„Раније је она постојала за све, а и данас је тако за многе. За мене је немогуће изменити однос према том датуму и чини ми се да је потпуно чудовишно што неки покушавају да промене тај однос. Веома је важно шта се догађа код куће, у породици, веома је важно да родитељи говоре деци о историји своје породице. И не говорим само о Русима. То је задатак наше генерације. Нама су наши родитељи то објашњавали. То је питање за нас - како ми даље преносимо то сећање. Неопходно је да га преносимо даље, да би остало вечно“, наглашава Пелагеја.
Једном приликом сте говорили о томе колико је љубав према домовини за Вас важна и у стваралачком процесу. На који начин ту љубав изражавате кроз своје стваралаштво?
- Наравно, кроз своје стваралаштво се трудим да то изразим и видим да на тај начин могу да допрем до људи, пре свега у својом земљи, али и изван њених граница. Уопште патриотизам, љубав према домовини тешко могу да формулишу, да се објасне као појмови. Када почнеш то да објашњаваш, чини се или да је то превише патетично и неискрено, или једноставно недостају речи. А када нема речи, ту су песма и музика. То су наши коренови који никада не могу да застаре, јер су то наша срца, то је наша душа. Сва питања у вези са свим оним што се догађа у свету наилазе на одговоре када се човек окрене својој историји, својим коренима, све постаје много разумљивије – чак и без речи.
Не наступате први пут у Србији, шта очекујете од српске публике?
- Први пут наступамо на солистичком концерту који се, притом, изводи на тргу. Веома се бринемо да све прође како треба. Учинили смо све што зависи од нас, веома се одговорно према томе односимо. Веома смо се радовали, још и пред претходни долазак, који је одложен због трагичних догађаја и веома саосећамо са српским народом. Разумемо да је то изузетно страшан догађај... Сви моји пријатељи, када чују да путујемо у Србију, изговарају фразу: Сви Срби су наша браћа. Наша срца шаљу подршку српском народу и то нам је веома важно. Дуго смо чекали овај наступ, а сутра ћемо певати сви заједно и разменити енергију.
Како се код Вас родила љубав према руској музици?
- Све је, наравно, кренуло из куће, из породице. Рођена сам у породици певача. Моја мама је професионална певачица, а баба и деда су такође певали, иако нису били професионални музичари. Као и у свим породицама, не само руским, наравно, постојао је одређени репертоар народних песама које смо радо певали сви заједно, наглас. Када сам била мала, ја сам све то слушала са стране и разумела да се сви они у том тренутку уједињују у некаквом магичном процесу који тада још нисам сасвим разумела, али сам већ тада желела да у њему учествујем. Од детињства осећам некакво благотворно узбуђење када чујем тај народни стил певања. Осећам и чујем како су певали моји преци и желим да будем део тог великог тока. Касније, када сам мало одрасла, могла сам да видим и разумем то богатство и лепоту руског фолклора, па и не само руског, него целокупне етно музике која је веома интересантна, пре свега због тога што садржи у себи аутентичну истину, искреност и историју. Како је могуће не волети сву ту разноврсност коју садржи фоклор?
У чему је специфичност руске народне музике у поређењу с етно-музиком других народа, може ли се она објаснити?
- Тешко је објаснити је. Наравно, постоје одређени мелодијски поступци који се у њој користе, али и сам руски мелос је, такође, веома разноврстан и мења се у зависности од губерније, од области у којој је настала одређена песма или одређени стил певања. Сви ти стилови се међусобно доста разликују, па чак и једна те иста песма може да се изведе у разним областима тако да звучи потпуно другачије, укључујући разлике у тексту, у мелодији, у стилу певања. А опет, када човек изучава народне песме из разних земаља, из целог света, долази до закључка да су људи певали и певају увек о једном те истом. То су вечне приче које немају националност. Живот, смрт, љубав, растанак, рат, мир, то је све што је увек заокупљало човечанство, о чему душа жели да пева и што осваја срца људи у било које време и на било ком простору. Чак и када слушамо народне песме чији текст не разумемо до краја, наша срца реагују на ту искреност.
Ви комбинујете народну музику с роком. На који начин се уклапају ти музички жанрови?
- Група „Пелагеја“ се може окарактерисати као етно-рок састав. Моја мама и ја смо, некада давно, 2000. године, када смо окупиле бенд, одлучиле да нам је потребан састав који изводи музику уживо и, тада нам се учинило, а тако је све до сада, да се народна песма одлично слаже с рокенролом. У томе, наравно, постоје и неке потешкоће, јер не трпи свака народна песма мешање са савременим стиловима.
У ком смислу?
- Има песама које, када се обрађују и када се извлаче из свог изворног контекста да би се извеле на великој сцени, губе своју суштину. Има песама које предивно звуче у а капела стилу и не трпе никакве интервенције. А дешава се и обрнуто - да се уз интересантан аранжман добије потпуно другачија песма, с потпуно новим значењем. Оно што је веома важно када је реч о нашим наступима јесте наш приступ извођењу народних песама, у којем веома важну улогу има режија. Много ми је важно и о чему певам, а не само како. Веома је важно пренети смисао текста, свака песма је као мала музичка представа.
Колико вас инспиришу друге врсте уметности, филм, књижевност, сликарство?
- Веома ме инспиришу, наравно. Ја сам у детињству много читала и за то сам веома захвална својој мајци. У мојој кући је увек било много књига. Ја ни данас не могу да се навикнем на електронске књиге, потребно ми је да књига мирише на књигу, да могу да је додирнем. Наравно, и сликарство које носи обиље емоција, али пре свега књижевност, пре свега руска, која је препуна емоција и у којој проналазим огромну инспирацију.
Говорили сте о стилу певања. Да ли сте имали учитеље који су Вам били посебно важни?
- Ја немам вокално музичко образовање, завршила сам позоришни институт, ишла сам на часове клавира, а вокалне вештине ми је пренела мама, која је била професионална певачица, а потом и позоришни редитељ. Она је веома много радила са мном и пренела ми свој поглед на музику, односно став да је свака песма као мала позоришна представа. Слушала сам и разне певачице. Једна од њих, која је већ умрла, била је изванредна Олга Сергејевна, из Псковске губерније, с руског севера, чије се песме могу пронаћи на интернету. Она је предивно певала, скупљала је руски фолклор, имала је огроман број руских песама у репертоару. То је аутентични звук којем сам тежила. То није класично академско извођење народних песама, које ми је мање блиско. То је аутентична музика на коју ја реагујем као змија кад чује факира, одмах почињем да реагујем. Иначе, сада никоме не бих саветовала метод учења на грешкама, јер то носи мноштво мањих или већих проблема. Волела бих да сам имала неког вокалног наставника, али тако је испало да никога нисам срела. Ипак, гласне жице захтевају стални тренинг.