Тај индекс је израчунат на основу стопа инфлације, незапослености, раста БДП-а и каматних стопа.
Према подацима са тог сајта, стопа инфлације је око 16 одсто, а стопа незапослености је у мају пала са 18,9 на 18,3 одсто, то јест има 42.690 незапослених. Каматне стопе су у овој години порасле за 0,13 поена, на 6,05. БДП Црне Горе лани је износио око пет милијарди, а према процјенама Европске банке за обнову и развој (ЕБРД), ове године ће расти 3,3 одсто, а наредне 3,7 одсто.
Од Црне Горе неславно боље позиције заузимају свега четири европске државе; Молдавија која је само једно мјесто испред, Украјина која је осма, али је захваћена ратом, Турска, која заузима 10. мјесто и бори се са нестварним износима инфлације, и Босна и Херцеговина (БиХ), која заузима 18. позицију.
Када је ријеч о квалитету живота, Црна Гора заиста биљежи раст просјечних зарада, па је према последњим подацима просјечна зарада износила 781 еуро. Међутим, двоцифрена стопа инфлације успјела је да надмаши раст зарада, при чему треба истаћи да значајан број црногорских грађана и даље ради за минималну плату од 450 еура (минимална плата је до прије годину и по дана износила око 250 еура). Минималне пензије су на око 260 еура, а најављено је повећање од око 5,4 одсто, док и даље нема конкретних информација да ли ће Влада, тачније Министарство рада и социјалног старања, одобрити додатних 2,95 одсто.
Према прошлогодишњим подацима Фонда ПИО, минималну пензију у Црној Гори примало је око 40.000 пензионера, што представља готово трећину од око 112.000 припадника ове категорије, док је пензију од 253,61 до 400 еура примало њих око 36.000.
Када се сагледају реална примања становника, односно пензије и плате, на то треба додати и да је минимална потрошачка корпа за четворочлану породицу ове године достигла 800 еура. Црна Гора се од прошле године борила са инфлацијом која је достигла 17 одсто, али је, према подацима Министарства економског развоја и туризма, претходног мјесеца забиљежен пад од 0,2 одсто.
Креатор индекса који сабира инфлацију и незапосленост је Артур Окун, некадашњи економски савјетник предсједника САД Линдона Џонсона у вријеме када је свијет задесио први нафтни шок седамдесетих година прошлог вијека.
Наиме, тада су велики произвођачи нафте нагло снизили производњу, што је довело до огромног скока цијена нафте, а последично и до раста инфлације и кризе широм свијета. Тада је дошло и до феномена стагфлације, који карактерише истовремено и висока инфлација и висока незапосленост. Ипак, економисти упозоравају да постоје и сиромашне земље које имају ниску инфлацију дуги низ година, а ни ниска незапосленост није гаранција високог животног стандарда.