„Све пруге воде у Кину“: Како Пекинг подиже Југоисточну Азију

Прошлог месеца у Камбоџи, једној од најсиромашнијих земаља света, одржане су Игре Југоисточне Азије, једна врста регионалне олимпијаде на којој је учествовало 11 земаља тог многољудног подручја.

Национални стадион, на којем су одржене церемоније отварања и затварања, те атлетска такмичења подигнут је кинеским новцем, као и први ауто-пут у историји те државе, који је пуштен у саобраћај прошле године и спаја престоницу Пном Пен са обалским градом Сихануквил, пише РТС.

Нови престонички стадион, завршен у 2021, прима 60.000 гледалаца и у склопу комплекса поред теретана, садржи и олимпијски базен. Он је коштао 150 милиона долара и, по извештавању азијских медија, у потпуности је поклон Пекинга – њега су пројектовале и изградиле кинеске компаније, а платила кинеска држава.

У будистичкој краљевини од 16 милиона становника, ове недеље почела је и изградња новог ауто-пута вредног око 1,4 милијарде долара од престонице Пном Пена до вијетнамске границе на којем раде кинеске компаније, а који би требало да убрза проток људи и робе, нарочито бројних страних туриста који посећују вијтенамски велеград Хо Ши Мин и одатле се упућују у обилазак Камбоџе.

Кинеске компаније и новац који доносе не само што економски подижу појединачне државе тако што им граде аеродроме, луке, брзу железницу и ауто-путеве већ и повезују читав регион Југоисточне Азије у једну саобраћајну и економску целину.

У њему живе стотине милиона људи, али влада хронична несташица квалитетне инфраструктуре и капитала. Експерти Азијске развојне банке (АДБ), тако су пре неколико година проценили да ће у том региону тражња за инфраструктурним објектима у периоду од 2016. до 2030. износити преко три билиона (три хиљаде милијарди) долара.

Најпре, у склопу мегаиницијативе "Појас и пут", кинеска предузећа раде на премрежавању Индокинеског полуострва брзом железницом, односно, на реализацији пројекта познатог као "Паназијска железница". Она ће се састојати из три крака, који сви почињу у престоници кинеске провинције Јунан Кунмингу, те делимично користи и већ постојећу инфраструктуру.

Западни крак води из Кунминга преко Мјанмара, те његову престоницу Јангон спаја са главним градом Тајланда Бангкоком. Централни крак води из Кунминга преко Лаоса и његове престонице Вијентијана до Бангкока, пресецајући Тајланд у смеру савер-југ. Источни, најдужи крак пруге иде од Кунминга, преко Вијетнама целом његовом дужином, да би потом из Хо Ши Мина скренуо на север у Камбоџу, прошао кроз Пном Пен и ушао у Тајланд, завршивши у Бангкоку.

Од тајландске престонице се потом на југ, кроз цело Малајско полуострво, преко Куала Лумпура протеже последња деоница, која се завршава у петоипомилионском Сингапуру.

Укупна дужина Паназијске железнице требало би да буде преко 6.600 километара, а изградња релација које недостају и унапређивање већ постојеће мреже ће, процењује се, коштати око 15 милијарди долара.

Највећи прималац кинеских инвестиција у региону је Малезија, где су уговорена улагања у износу од 27 милијарди долара у саобраћајнице, нафтоводе, туристичке и индустријске објекте.

Кинеска предузећа у тој земљи, рецимо, граде железничку пругу дугу 700 километара и вредну 12 милијарди долара, која се протеже са севера, од границе са Тајландом дуж обале Јужног кинеског мора и потом скреће у унутрашњост Малајског полуострва те, пресецајући га на пола, излази на Мореуз Малака.

У тој претежно муслиманској држави са 32 милиона становника, Кина је пре десет година успоставила и огромни индустријски парк Куантан, који је привукао инвестиције од око 25 милијарди долара.

У Индонезији, на главном острву Јава, кинеске компаније граде брзу пругу на релацији Џакарта–Бандунг у дужини од 142 километра, која би требало да буде пуштена у саобраћај током ове године. Изградња те модерне саобраћајнице чији возови ће се кретати брзинама већим од 250 км на час, сматра се, коштаће око осам милијарди америчких долара и скратити дужину путовања са садашњих три и по сата на само 36 минута.

И у тој земљи, четвртој на свету по броју становника, Кина је учествовала у изградњи више индустријских паркова, од којих је највећи Моровали. Он сада запошљава чак око 80.000 радника, од чега око 10.000 кинеских, и вредан је 1,2 милијарде долара. Кина је последњих година пуно улагала и у руднике и прераду сировина, кобалта и никла у Индонезији, који су јој неопходни за нормално функционисање привреде – Моровали на острву Сулавеси је срце индонежанске индустрије никла.

Власти у Џакарти пуно очекују од Кине и када је у питању изградња нове престонице Нусунтаре у џунгли острва Борнео, која би требало да кошта око 34 милијарде долара.

У сиромашном Мјанмару, Кина је уложила огромне своте новца у пројект "Кинеско-мјанмарски економски коридор", који је обухватио изградњу читаве поморске луке Ћаупју и специјалне економске зоне око ње, хидро и гасних централа, нафтовода и саобраћајница, међу којима и већ поменуте железнице.

Само један сегмент пруге која треба да повеже Кину и луку у изградњи на обали Бенгалског залива, релација од пограничног места Мусе до историјског града Мандалеја у Мјанмару у дужини од 431 километра, коштаће, како је предвиђено, око девет милијарди долара.

Докови, зграде, гасни и нафтни терминали у луци које граде кинеске компаније вредни су око 7,3 милијарде, а индустријска зона која се на њу наставља 2,7 милијарди долара.

Подземни нафтовод и гасовод од Ћаупјуа до јужне Кине, који ће коштати додатних милијарду и по, имаће капацитет од 440.000 барела дневно, односно, 12 милијарди кубних метара гаса годишње, и биће дуги 770 километара.

У склопу пројекта економског коридора се планира и изградња читавог новог града за око 1,2 милиона становника на југу Мјанмара, који би требало да кошта око једну и по милијарду долара.

У Лаосу, земљи са око седам милиона становника, поред железнице, Кина је много уложила у изградњу више хидроцентрала у базену реке Меконг, будући да влада у Вијентијану, због мале насељености земље и великих количина падавина, прилику за зараду види у извозу електричне енергије многољудним суседима Вијетнаму (97 милиона становника) и Тајланду (око 70 милиона).

Земље региона гладне су инфраструктуре и новца, не само за развој привреде, већ и за функционисање државног апарата.

С друге стране, интересантно је приметити да је Асоцијација земаља Југоисточне Азије (АСЕАН), као блок, у 2020. години свргла Европску унију с трона највећег кинеског спољнотрговинског партнера, и да сада око 15 процената укупне спољне размене Кине отпада на чланице те политичко-економске групације.

Што се тиче инвестиција у оквиру иницијативе "Појас и пут", Кина је од почетка спровођења тог програма у 2014. у земље Југоисточне Азије годишње улагала између 13 и 37 милијарди америчких долара. У 2020, првој години светске пандемије новог коронавируса, најмногољуднија земља света уложила је 46,5 милијарди долара у пројекте у иностранству у склопу тог програма, од чега је 36 посто отишло на земље АСЕАН-а.

Економисти у Југоисточној Азији се слажу у оцени да је тај регион у наредне две године епидемије још више добио на важности за Кину због прекида саобраћајних веза са Западом и све већег политичког трвења са САД.

Кинеске компаније последњих година, да би избегле новоуведене америчке царине и смањиле трошкове за радну снагу, пребацују своја постројења из своје земље у Тајланд и Вијетнам.

Медији у Југоисточној Азији, када су у питању кинеске инвестиције у саобраћајну и индустријску инфраструктуру, последњих годна преносе оцене локалних политичара који кажу да Пекинг не само што пружа пуно новца већ и спроводи оно што је обећао, и то без политичких условљавања и идеолошких натезања.

Привлачност кинеских инвестиција лежи и у томе што су власти у Пекингу спремне да материјално одговоре на захтеве и жеље земаља АСЕАН-а, односно, не инсистирају да њихов новац буде уложен искључиво у пројекте који одговарају потребама кинеске економије.

Неке од земаља АСЕАН-а, као што су Камбоџа, Лаос и Брунеји, међутим, имају и велики спољни дуг према Кини, који поједини стручњаци процењују на преко десет посто БДП-а.