КУЛТУРА

Награда „Владан Десница“ за „Иконостас“: Како је Пекићева река створила Петровићеву делту

Награда „Владан Десница“ за роман године у 2022. години уручена је данас на Косанчићевом венцу академику Горану Петровићу за дело „Иконостас“.
Sputnik
Председник жирија академик Душан Ковачевић је испричао да је Горана Петровића упознао прво као писца добрих књига са „рукописом који је сачувао вредност класичне књижевности, обогаћен необичним догађајима, људима и речима које су пажљиво биране и слагане у реченице са његовим особеним стилом“, а потом и лично:
„Када сам Горана лично упознао, није ми изгледао као један од ликова из својих књига што је по неким теоријама књижевности скоро неминовно, али када ми је испричао шта пише и шта ће написати, схватио сам да је он ипак писац својих књига и само на први поглед покушава да направи дистанцу“.
Подсетио је Ковачевић и на сусрет Борислава Пекића и Борислава Михајловића Михиза:
„Када је Михиз причао о Бориној првој књизи 'Златно руно', док је у руци држао обиман рукопис који је редиговао, рекао је – 'Господине Пекићу, ви сте написали прву књигу као извор будућег романа реке'. Та речна дефиниција понављала се и поновила се и у опусу Горана Петровића и на необичан и леп начин спојила два писца, јер свака озбиљна река има раскошну делту. Река романа Боре Пикића направила је делту романа Горана Петровића, уливајући се заједно у бескрајан океан књижевности“.

Петровић против Петровића

Ковачевић је рекао да је на конкурс за награду „Владан Десница“ приспео прегрш добрих књига старијих и млађих писаца са необичним догађајем да је један писац у најужем кругу био конкуренција сам себи:
„Горан Петровић је био велика конкуренција Горану Петровићу да би на крају победио Горан Петровић који је написао роман 'Иконостас'. Добио је више гласова од Горана Петровића који је написао роман 'Папир'. То се десило ове године и вероватно се више неће поновити изузев ако Горан Петровић испуни обећање да ће 'Делта' романи бити опус од 10 књига. После овог такмичења са самим собом, од Горана се могу очекивати нова чуда као што су чуда у његовим књигама“.
Душан Ковачевић о Горану Петровићу
Ковачевић је рекао да га је књизи „Иконостас“ посебно привукла Петровићева употреба оних речи које је и сам давно волео и користио, али дуго их није употребљавао:
„'Иконостас' је збир добро, необично даровито исписаних прича, које се читају више пута“.

Горе и доле

Академик Горан Петровић, који је пре две године на истом месту где је током Другог светског рата спаљена Народна библиотека Србије, читао одломке из „Иконостаса“, сада је као текст захвалности прочитао својеврстан путопис под називом „Горе и доле“:
„Знао сам да је Владан Десница негде изнад. Донео сам алуминијумске мердевине из гардеробера. Користим их само када мењам сијалицу. Или желим да нађем књигу која је на највишим полицама кућне библиотеке. Исте ове мердевине мојој супрузи служе приликом промене распореда одеће... Размакао сам мердевине на месту за које сам мислио да је испод Владана Деснице, тачније испид романа 'Прољећа Ивана Галеба'. Сигурности раде сам их продрмао не би ли се уверио да су стамене и почео сам да се пењем, веома лагано јер сам све мање сигуран у сопствене кораке...“.
Горан Петровић: Хвала вам
Пењући се мердевинама у свом путопису, Петровић је на доњим полицама оставио енциклопедије, речнике, издања из историографије, водиче градова, сабрана дела српских писаца Душана Ковачевића, Љубице Арсић, Матијевића, Халиловића, Пиштала...

„Велика је почаст када писци одлуче да поздраве писца и размишљао сам, нећу ваљда сада да се омакнем са мердевина. Како ћу да напишем текст захвалности ако ишчашим зглоб руке? Како ћу да одем до Косанчићевог венца ако уганем ногу? Зато сам још више успорио, ступајући најпажљивије могуће поготово када сам се нашао у висини поезије - она је најосетљивија. Трајало је. Већ сам жалио што на ово путивање не понесох воду, цигарете... Остало ми је још мало до 'Прољећа Ивана Галеба'. Свила су се негде горе уз Андрићеву Авлију, Звезду Црњанског, Кишову Мансарду, Павићева Сновиђења, Подземља Достојевског и Гогољеве Мртве душе..и још мало пропињем се до Вука, Доситеја и Његоша“.

Примећује Петровић како та дела великих писаца одоздо изгледају као на дохват руке, а одозго његове књиге „Папир“ и „Иконостас“ као књижице:
„'Прољећа Ивана Галеба' нисам нашао, ко зна када сам и коме позајмио, али сам између једног Чехова и једног Кафке нашао 'Прољеће у Бадровцу', збирку прича које је Десница лично изабрао. Читао сам приче Владана Деснице. Подсећао сам се. Какав језик, каква поређења, какав осећај опажања, какве слике, каква продорност, каква бол и самим тим какав лек?! Јер ако не умемо да опишемо бол, шта нас и како боли, можемо ли да очекујемо да користимо прави лек, да будемо излечени? Књижевност и томе служи. Читао сам Десницу, али се нисам усудио да о њему пишем већ сам текст за свечану прилику насловио 'Горе и доле', започевши реченицом 'Знао сам да је Владан Десница негде изнад' и завршивши овај свој путопис речима 'Хвала вам'“.
"Владан Десница" је једина књижевна награда у Србији коју писци додељују писцима. У жирију је девет писаца: Ковачевић, Владан Матијевић, Владимир Табашевић, Љубица Арсић, Милисав Савић, Мирјана Митровић, Енес Халиловић, Вуле Журић и Дејан Стојиљковић.

У ужем избору, поред романа Горана Петровића, били су и „Кад ђаволи полете“ Владимира Кецмановића, „Лаконоги дан“ Јелене Ленголд и „Кољка и Сашењка“ Угљеше Шајтинца.
КУЛТУРА
Награда „Владан Десница“ Народне библиотеке Србије уручена Дејану Алексићу /видео, фото/
Коментар