Последњи трагови живота са слободе: Фотографије Гаврила Принципа и Младобосанаца уочи затвора

Ова јединствена изложба настала је као резултат опсежног истраживања историчара Милоша Војиновића који је, радећи на теми „Политичке идеје Младе Босне“ по књигама и архивима налазио фотографије Гаврила Принципа, Младе Босне и Сарајевског атентата, почео да их сакупља, да би почетком ове године почео да их истражује као засебан историјски извор.

Близу 200 фотографија, које је Војиновић пронашао у Архиву Србије и Архиву САНУ, Народној библиотеци Србије, Архиву града Сарајева, Историјском музеју Босне и Херцеговине, Архиву БиХ и Националној библиотеци БиХ која чува и најбогатији албум под називом „Видовдански атентат - 28. јун у Сарајеву“, биће представљено у „Прометевој“ галерији.

Ове фотографије су, према његовим речима, значајне јер допуњују знање о 28. јуну 1914. на свеобухватан начин, осветљавају поједине недоумице и дају одговоре на нека питања која су мучила историчаре.

Најважније фотографије које ће посетиоци видети, наглашава Војиновић, јесу „фотографије са слободе“ настале пре Сарајевског атентата:

„На њима су Гаврило Принцип и другу Младобосанци могли да изаберу сами како ће бити приказани, како ћемо их ми данас видети и запамтити. Сва три кључна завереника, три ђака – Гаврило Принцип, Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић, након што су одлучили да покушају да убију Франца Фердинанда, одлучују и да се фотографишу. То је било као остављање трага о себи. Принцип и Грабеж се фотографишу на Калемегдану, у мају 1914, а Чабриновић је одлучио да се фотографише на јутро самог дана атентата. Ушао је са једним пријатељем у фотографски студио у Сарајеву и направио последњи траг свог живота са слободе. Нема плана бекства. Знали су да ће бити ухваћени“.

Ту видимо, примећује наш саговорник, покушај самообликовања једне групе младих интелектуалаца:

Војиновић је у „фотографије са слободе“ уврстио једну која је настала 1920. када је рат завршен и главни завереници више нису живи, али та фотографија је, сматра, снажно сведочанство како су Младобосанци себе видели и како су их видели савременици:

„Када су њихови посмртни остаци пребачени из Терезина (Чехословачка), у Сарајево, на железничкој станици један од виђенијих Срба Васиљ Грђић одржао је говор. Иза њега видимо нацртаног Гаврила Принципа, седи са књигом. Рекао бих да фотографије са слободе потврђују Младу Босну као групу која је обликована чињеницом да су били прва генерација сељачких синова, деца углавном неписмених људи, кметова. Они одлазе у школе и школовање им отвара свет могућности и идеја који у великој мери одскаче од онога што виде у Босни и Херцеговини. У једном тексту Димитрије Митриновић, веома важан идеолог Младе Босне, каже – 'У овој окупационој области, коју зову хабзбуршка Босна, ми смо модерни, ми који желимо да имамо власт која предстaвља народ, ми који желимо слободу'. Принцип је још као веома млад сликан са књигом и фотографије су биле начин да се представе као интелектуалци, као генерација која доноси решења која су нашла у књигама“.

За Војиновића највеће откриће је серија од десетак фотографија настала 2. јула 1914. у војном затвору, када и једна од најпознатијих фотографија Гаврила Принципа - она на којој гледа директно у камеру, са испруженим рукама и савијеним прстима видно измучен и уплашен.

„На изложби je, поред ове, још десетак фотографија насталих истог дана и њихова прича је веома интересантна. До тог тренутка аустроугарска полиција није имала много успеха у откривању порекла завере. Њихове истражне методе, веома насилне, нису дале резултата и један од полицијских службеника Виктор Ивасјук дошао је на идеју да фотографише још једном заверенике и да им том приликом саопшти лажну вест - да су почела стрељања стотине недужних људи зато што нико није хтео да открије како је текао процес прављења завере. Урадио је то надајући се да ће неко попустити. Тако је и било. Тек након тога је један од ухапшених одлучио да призна шта се десило. Фотографије приказују десетак завереника са уплашеним изразом лица, јер су они у том тренутку били суочени са дилемом да ли да остану доследни одлуци да не открију ништа и да због тога буду стрељани недужни људи. У том тренутку видимо колика је моћ онога који прави фотографију. Они који гледају ту познату фотографију, видеће једног рашчупаног младића отеклих очију, али неће знати оно што ми сада знамо – какве су биле околности настанка тих фотографија, да оне настају као део психичке тортуре“.

Војиновић каже да га је изненадио број фотографија нереда и насиља у Сарајеву након атентата, јер се „насиље углавном не документује“:

„Трудите се да га не прикажете, да не оставите доказе о њему. Овде је нестварно колико је тих фотографија направљено. Мој утисак је да су тадашњи уредници новина у Аустроугарској желели да представе све што се десило као спонтани чин реакције нормалног света на оно што се догодило имајући у виду да је највећи део завереника био српског порекла. Након атентата власти су искористиле неке врсте уличних банди или помоћних полицијских јединица да подстакну напад на српску имовину. Највише су страдале најбогатије српске породице, које су имале хотеле, радње са текстилом, погребна предузећа. Имамо фотографије уништених кочија, надгробних споменика, уништен намештај по улицама, тканине, полупане радње, школе“.

Постоје питања на која су Војиновићу тек ове фотографије пружиле одговоре, када је на пример реч о судбини посмртних остатака Принципа, Чабриновића и Грабежа који су сахрањени у Терезину:

„Захваљујући фотографијама можемо да пратимо њихов пут. Прво су сахрањени тајно и без обележја, потом када је настала Чехословачка на њихове гробове су стављени крстови са именима, датумима рођења и смрти и натписом 'српски трпитељ'. Њихова тела су потом пребачена на централно место на терезинском гробљу. Градоначелник Терезина је уступио своју породичну гробницу привремено за посмртне остатке Младобосанаца све док нису пребачени у Сарајево“.

Ипак пронађени материјал не расветљава до краја недоумицу да ли је на фотографији ухапшеника испред полицијске станице Гаврило Принцип или не:

„Аустроугарска штампа све до тридесетих година је тврдила да је на њој Принцип. Тада је Немац који је живео у Сарајеву Фердинанд Фрањо Бер рекао да се он налази на тој фотографији а не Принцип. Пошто немамо другу фотографију Принципа тог 28. јуна, ни Бера, не можемо дефинитивно да одгонентнемо ко се заправо налази на тој фотографији. Фердинанд Бер је рекао да је дошло до забуне зато што је он први уведен у станицу. Он је ухапшен зато што је познавао Принципа и покушао је да спречи масу да га убије у тренутку пуцња. И када погледамо све остале фотографије, можемо бар да кажемо да постоји велика шанса да је Бер рекао истину“.

Споменичке фотографије сведоче о свим споменицима на месту Сарајевског атентата – од прве плоче коју постављају аустругарске власти 1916. преко споменика подигнутог наредне године и срушеног након краха Аустроугарске до плоче коју су 1930. поставили Принципови пријатељи и која је поклоњена Хитлеру након нацистичке инвазије на Југославију.

„Постоји велика жеља да се то место фотографише и то указује на значај Сарајевског атентата који не пролази са временом. То је једна од најважнијих локација у Сарајеву која остаје место сећања и сукоба различитих визија ко су били ти људи, који су били њихови идеали, за шта су се борили и који је суд историје о њима“, истиче Војиновић и додаје:

„То никада није била само прича о Гаврилу Принципу или Францу Фердинанду. Убрзо ће избити најстрашнији и најсмртоноснији рат који је свет до тада видео. Писање о Гаврилу Принципу и Младој Босни једна је од најосетљивијих и политиком обликованих тема. У јавном простору и данас постоји велики број недовољно утемељених тврдњи да ништа није онако како мислимо. Постоје ствари које не можемо са сигурношћу да знамо, али када је реч о томе да Млада Босна настаје као аутентични студентски бунт против режима, који су видели као дубоко неправеден, можемо рећи да су главне стазе истраживања Младе Босне утабане“.